Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

Магутесуег

Zima, 1917 godine .. . Velika, nedogledna гаушса око varošice Nasymegyera pokrivena debelim slojem smrzloga snegsa.. Pusta su polj a, putevi, nigde žive duše. Vetar, ladan, Рт јео smrt, huji, Ječi preko polja. Sve je zamrzlo, izumrlo u velikoj Zimi 1 bodi, kakva se odavna nije zapamtila

U toj ravnici podignut je logor Nagymegyer. Nije bio veliki, jer u Austro-Mađarskoj bilo je još mnogo logora, vrlo velikih, kao Boldogasszany, Zalaegerszeg, Nezider, Braunau., Cegled i drugi, ali se ni u jednom logoru nije više ispoljia mržnja, zloba ı varvarstvo Mađara i Nemaca prema Srbima, no što je u Nagyn.egyeru. Kao i ostah logori, i ovaj je bio podeljen na više odelenja, ograđenih mrežastom žicom, svako odelenje imalo je nekoliko redova baraka. Ceo logor pak ogra: đen je bio dosta čvrstom ı čestom žicom u visini do tri metra. Iza žice, na kratkim ostajanjima, bile su male stražarnice, između ovih visoke bandere sa električnim lampama, koje su noću osvetljavale mesto s obe strane Žice, da joj se nije mogao niko ni сој а ni iznutra neopaženo približiti. Na ulazu u logor bila је vojnička postaja, pred ovom četiri mala topa, okrenuta k logoru. Dalje od ove, malo stajalište za voz, koji je tu stajao: samo za potrebe logora . . . Blizu logora nije bilo naseljenih mesta

Rat je besneo u celom svetu ;

Iste godine, 17. januara sprovede straža logorskoj komandi jednog mladog Srbina, radi interniranja. Zvao se Radonjić. Kancelarija je bila u samom logoru, u jednoj baraci, prilično osiguranoj od vetra, a zidovi, počev od poda, bili su obloženi ćebadima. Jedan dugački sto za pisanje, skrinja za akta, tezga za spavanje dežurnih i jedna peć, — sačinjavali su ceo nameštaj ove kancelarije. Ostala odelenja bila su odvojena od nje daskama, i tamo su konačili i prebivali vojnici, pridodati komandi logora. U ovu kancelariju dovedoše interniranoga Radonjića. Bilo je rano izjutra. Dežurni preuze akt, kojim Je on interniran a tako i njega. Oko osam sati uđe jedan vojnik i javi, „ide“, ı nasta užurbanost. Taj što „ide“, bio je narednik, „leldwebel“, koji je igrao veliku ulogu u logoru. Il on uđe. Cudnovat je bio. Nije odgovorio na pozdrav dežurnih, već brzo, duvajući kroz mos, prišao stolu. Jedan vojnik pomogao mu da skine šinjel, drugi mu doneo za doručak u jednoj vojničkoj šoljict dosta gust pasulj, koji on hlapljivo pojede bez kašike, ı prstom oliza istu. Bio je crn, brkat, krvavih očiju, velikih, nakostrešenih veđa, širokih nozdrva i velikih ušiju, iz kojih su vireli pramenovi crne dlake, i debelog vrata, u koji je bila urasla velika okrugla glava. Jake i razvijene šake sa kratkim debelim prstima, pokrivala je crna dlaka. Strašan, surov, gadan, da se čoveku od njega koža ježila.

70