Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

216

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ра. Како међу странкама није било спорно да се штета догодила за време превоза, арбитража je обавезала тужено шпедитерско предузеће да плати утужени износ. Главна државна арбитража укинула je одлуку. У образложешу се каже:

„Стаковиште о директној одговорности пшедитера није прихватљиво и то како у погледу пшедиција ко je се обављају у земљи, тако и у погледу шпедиције која се обавља у вези с иноотранством. Веће не види основ по коме би се предузећима која се баве шпедитерским пословима могла наметнути дужност сношегьа безусловног ризика, а да им се уједно не призна и право да траже провизију у сразмери преузетог ризика. Осим тога директна одговорност пшедитера претстављала би изузетак од општег начела о накнади штете. „Доследио томе пшедитер треба да директив одговара комитенту само за правилно извршење ошсх послова који су скопчани са упућивањем или допремом робе (разне манипулације преузимања, паковања, чувања, брига око царинског сервиса, прибављања докумената, допрема до настана комитента, па и осигураиье ако je прописано или уобичајено и сл.), те уопште за све пропусте својих намештеника и радника, а да у погледу самог превоза робе ако се послужи превозним предузећима било које врсте, посредујућим шпедитерима, складиштима и оситуравајућим предузећима одговара ако при избору свих не употреби пажњу која се од њега транш, изузев ако изричито не преузме јемство и за њих. „Међутим, Веће даље сматра да je овај систем блаже одговорности шпедитера прихватлдш само уз истовремену отрогу дужност шпедитера да свога комитента без одлагања извести о извршењу налога, и да му положи рачун, да му у току извршегьа налога даје потребна обавештења о послу, да га нарочито обавештава о свим запрекама које би ометале правилно извршење налога, те да му без одлагања уступи права и стави на сва документа, како би комитент могао да поступа директно против одговоршгх лица. Ако пшедитер не удовољи овим дужнсстима, комитент je у праву да по свом изберу поступи против возара или против шпедитера, Одлучи ли ее да поступи против пшедитера, комитент je у праву да тражи од њега не само накнаду штете коју му je пшедитер нанео тиме што ни je удовољио својој обавези извештавагьа, всћ. директно накнаду оке штете која му je настала губитком односно оштећењем робе предате на превоз.” (Закльучак Главне државие арбитраже ГС —1130/52 од 15 децембра 1952 године, објављен у Збирци одлука Државне арбитраже, св. VI, стр. 81 —83, бр. 340.)

Питанье одговорности шпедитера за штегу при превозу насталу кривицом возара било je у нашој пракси спорно. Ово je долазило с једне стране због различитог схватања по овом питагьу трговачких закolника, који су код нас важили пре рата, а с друге стране због нарочкте организације наше међународне отпремничке службе рани-je. Наведеном од луком која дотиче питање дужности и одговорности шпедитера уопште, Главна државна арбитража заузела je став