Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

итд. У неким од тих законских система односне норме су исцрпне, a y некима само допунске, које ce довезују на опће норме о осигурању, које вриједе за неспецифични дио односа. Занимљив je баш примјер Енглеске, која je no изузетку од свога правног система, донијела знаменити Marine Insurance Act 1906, који je вршио и врши одлучан уплив на праксу поморског осигурања y читавом свјету. Од модернијих закона спомињемо напосе Закон трговинскопоморски Марока (1919), совјетски Кодекс за поморску пловидбу (1929), талијански Закон о пловидби (1942), и либански Поморски закон (1947); они сви садрже посебне норме за поморско осигурање. САД нису кодифицирале поморско право као што немају ни прописа за остале врсте осигурања. Нормативни су обичаји и полице. Нацрт швајцарског законика о поморској пловидби (1952) не предвиђа посебних норми за поморско осигурање, јер кодификатори нацрта сматрају да та материја има бити предметом обраде y заједничком правном извору за све врсте осигурања. Овај примјер тешко да ће наћи одјека, поготово док швајцарско право о осигурању не познаје посебне односе поморске праксе и пословања. Већина законских одредаба y споменутим законицима je диспозитивне нарави, али право поморског осигурања не би било довољно освијетљено, кад ce не би споменуло да стандардни облици уговора о поморском осигурању, садржаним y познатим типовима полица, садрже право међународне праксе и признања, од којих на првом мјесту треба навести ону енглеску (затим паришку, антверпенску и хамбуршку). Наше предреволуционарно право je сматрало основним извором поморскога права, па тако и норми за односе из поморског осигурања, Code de commerce (1808), који je опет готово дословно преузео одредбе Ordonnance 1681. Али како y француској пракси тако и y оној нашега поморства није овај застарјели извор био основан за уређење односа из поморског осигурања, него je уговорно право по типу употребљене полице било мјеродавно са односним коментарима (на нашој обали прије Првог свјетског рата углавном њемачке односно тршћанске полице, a послије тога готово искључиво енглеске). Премда су прилике XIX стољећа пружале већ довољан основ за тачнију анализу уговора, аустријска теорија je (a она није изузетак) сматрала уговор о поморском осигурању као и уопће уговор о осигурању алеаторним уговором. Према томе y питању правне природе уговора о поморском осигурању довољно je рећи да je оно исто толико било спорно и везано уз исте разлоге и противразлоге као и код друтих врста тога уговора, чиме су везане и забране осигуравања неких ризика (напр. плаће посаде), да би алеаторност била умањена.

313

КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОМОРСКОГ ОСИГУРАЊА