Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

320

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

дакле, има увек право регреса према железницама y случају да je до. штете дошло њиховом кривицом. Мстиче ce да ce овим потстичу железнице да број и обим обештећења сведу на најмању меру. Укратко, односи између учесника. овог осигурања били би следећи: корисник осигурања може захтевати накнаду штете само од Државног осигуравајућег завода, који може увек поставити регреснл захтев према железницама y случају њихове одговорности за штету. По другом гледишту, које je y нашој доктрини развио нарочито проф. Константиновић (3), односи y овом осигурању посматрају ce на следећи начин: Обавезно осигурање пошиљака састоји ce уствари из два осигурања, што произилази из чињенице да премије осигурања плаћају и пошиљалац и југословенске железнице. Прво je осшурање ствари, којим ce ствара однос између пошиљаоца и Завода и на основу кога пошиљалац стиче право да захтева од Завода исплату осигуране суме y случају штете на пошиљци, a друто je осигурање од одговорности, којим ce ствара однос између железница и Завода, и на основу кога je он обавезан да покрије одговорност железница и накнади све штете за које би железница била одговорна према пошиљаоцу. Пошиљаочево право, по овом мишљењу, јесте да тражи накнаду штете како од Државног осигуравајућег завода, тако и од железнице, ако je она одговорна за штету, само не може тражити и од Завода и од железнице кумулативно. Он, дакле, има право избора од кога he тражити накнаду. Што ce тиче регресног захтева Завода према железницама y случају кад су оне одговорне за штету, то право, по овом мишљењу, њему не припада, јер je он осигурач железница од одговорности, те je управо дужан да накнади штету за њих. Изузетак би претстављали само случајеви кад je штета проузрокована од стране железница намерно или грубом непажњом, који ce случајеви не могу покрити осигурањем. Ово гледиште да Заводу припада право регреса само y случају зле намере и грубе непажње заступале су и неке републичке арбитраже (4). Од ова два напред изнета схватања друго гледиште изгледа нам логичније и правно основаније. Учешће железница y плаћању премија могло би ce оправдати само као осигурање од одговорности. Ако пођемо од тога да постоји осигурање железница од одговорности онда ce мора усвојити и поставка да Завод y случају исплате накнаде за штету нема право регреса према железницама, изузев уколико ce ради о случајевима грубе непажње или долуса, како je то скоро опште усвојено y савременој правној теорији. И схватање да корисник осигурања има право да свој оштетни захтев остварује по свом избору

(3) В. Облигационо право. Општи део I (Према белешкама са предавања проф. М. Константиновића . . .), Београд, 1952, стр. 156 ir след. (4) В. и чланак: Dr. Vjekoslav Tomašić О osiguranju robe predane željeznici na prijevoz Zeleznice br. 10 iz 1952.