Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

200

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je коначно прешао у Србију. То време он je користио за сређивање својих приватних послова, али и у агреману предмета „Полиције“. Он je написао дело, и кад je дошао у Београд штампао га под на■словом „Начални основи умоправословне и положителне полиLpije списани за употребу младежи србске у Лицеуму Књажевства Србског учеће се Јованом Раићем у истом Лицеуму професором Правословија у Београду печатано у Типографији Књажества Србског 1841“. Пошто je ова кгьига први штампами уџбеник за потребе правника са Лицеја, од интереса je дати њен опис у главним цртама. У „предобавештену” Јован Раић за своју књигу каже „да je ово први у Роду и на језику Србском у науци овај опит, за школску потребу и за степей изображености садашње Србске учеће се младежи, а не за распрострањавање и богаћење поља и простора полицајнословног, и то не од независимог списател>а нег од професора, кои се при томе по већој части положителни Уредба придржавати морао, у соразмерно важности посла кратком року изранен,“ У наставку ове своје речи, Јован Раић каже да његово дело „није пуки препис или превод“ али нити je нетто што претставља оригиналан рад, jep се и много „врсније главе“ баве питањима полиције. Унеколико се правдајући, Ј. Раић напомиње да je књигу писао у Новом Саду, даље од извора „Орбски полицајни права“ које би током израде требало можда више консултовати, na je свестан извесних празнина, особито y цитирању, на које ће, како се он нада, указали добронамерна критика. У уводу свога уџбеника, на основу кога ће током 1841/42 школске године држати предавања „правословцима“, Ј. Раић каже: „Уљудне државе на то теже: да у простору и подручју своме правду и безбедност утемел>е, и лудству своме свескупно постизање свију истинити, свеобшти, животни тежења олакшају, обезбеде и могућим учине“. По Раићу Полиција je „наука која државну власт у том упућује, како се правце и материјалним оредствима внутрења цел државна, наизменце пак утврђивање и распростирање безбедности и благостојања у внутрености државе, у колико истој задатак не би већ правосудием решен био, најбоље и најлакше постићн може“ (стр. 2—3). Писац првог правничког уџбеника у Кнежевини Србији прави дакле разлику између „правословија“ као правничке дисциплине која има за предмет правду и правосуђе, jep „лечи следства већ нарушене безбедности, расправљајући већ порођене парнице, гонећи и казнећи дејствително учињене кривице и злочинства. Полиција пак стара се, да предупреди и одврати свако могуће нарушење безбедности, да предохрани парнице, осујети извршгаање злочинства“ (стр. 3).