Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

321

ПИТАНЬЕ УЗРОЧНОСТИ У ОСИГУРАЊУ

њем“ постиже ce једино то да се осигуравач извлачи из своје обавезе у случају наступеле штете, односно да јемчи највише до просечне штете. Међутим, та просечна штета јесте апстрактна штета која je последица нашег закључивања на основу чињенице да се остварују час веће час мање штете. Сам критеријум (ставови искуства) за одену адекватног узрока није ближе дефинисан, јер он значи час искуство које даје просечно образовање, час искуство стручгьака. То захтева стварање једног посебног критеријума о томе кад ће се применити просечно искуство а кад искуства стручњака, јер нема сумње између ова два искуства могу да постоје разлике. 6. Анализом важнијих теорија о узрочности које примењују судови приликом регулисагьа односа из осигурања односно које су разрађене у доктрине, дошли смо до закључка да оне имају час веће час мање недостатке. Ниједна од теорија не .задовољава све захтеве које je потребно имати у виду при утврђивању узрока последице. Приликом утврђиваша узрока неке појаве потребно .je имати у виду да je свака појава повезана с низом других појава с којима се она сажима и где не може бити, узев у свој целокупности, оштре поделе на узроке и последице. Међутим, поред ове опште повезаности појава, између њих постоје и такви односи да се свака појава јавља као функција других појава. Између услова и последице постоји објективна веза чију природу истражује наука откривајући законитости у овим везама. За проузроковање последица потребно je да се оствари низ услова. Сви ти услови су нужни да се оствари баш таква последица кава je остварена у конкретном случају. Због тога свака теорија о узрочности мора да води рачуна о чињеници да само скуп услова у свеопштој повезаности с другим појавама je тек у стању да произведе конкретну појаву као последицу. Међутим, иако су за проузроковање последице потребни сви услови, ипак се са становишта права сматрају узроком и поједини услови (40). Приликом утврђивања узрока последице мора се увек поћи од конкретног случаја водећи рачуна о специфичним условима под којима je настала. Свака последица je по нечем посебна, индйвидуална, у односу на сличне случајеве, jep се „једна Иста законитост мора испољити у различитим формама под различитим условима“ (41). Због тога, ако би се пошло супротним путем, натезањем апстрактних правила о узроку (општи подобай узрок одређене последице) на конкретан случај, само би учинили методолошку грешку која би дала и погрешай резултат о узроку последице. Теорије које су конструисане у кривичном праву примењују се без великих измена у Судској пракси, као и у доктрини, за регулисање односа из осигурања. Притом се полази, по нашем мишљењу.

(40) Ј. Црногорчевић: op. cit. , стр, 220. (41) Б. Зихерл: op. eit,, стр. 104.