Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ОДРИДАЊУ ОД НАСЛЕДСТВА

419

:штен на вршење овјере, или je потребно да потпис буде овјерен по езду или чак по суду. Неки сматрају да треба постулата аналогно сдредби из чл_ 180, ст. 1, по којој усмена изјава о оДрицању може бити дата на судски записник само у присутности суда. Према томе становишту само би судад био овлаштен да врши овјеру потписа. Ово с разлога јер да се ради о специјалном институту насљадног права конститутивног карактера, за који предпоставла постојање снажнијих гаранција, него што га дружа обична овјера која je предвиђена за давагье изјаве о примању насљедства. Међутим, дрема тексту чл. 221, ст. 2, нема никакве разлике .у начину и форми давања писмене изјаве о одрицању и оне о пр-имању наследства, иако њихова важност није једнака. Закон овдје вије дрописао СјПређени начин овјере по суду, па се оматра да je довольно да потпис на изјави о одрицању или пуномсйи буде овјерен по било коме органу који je прописима Закона о овјера:вању потписа, рукописа и пријеписа овлаштен на вршеньа овјера. Основ за ово становжыте налази се у тексту чл. 221, ст. 2, Закона о на-слеђивању у коме се говори о „овјери потписа“ а не о овјери садржаја изјаве. У прилог овот становишта наводи се још и то да je могућност злоупотреба искључена, jep се ради о овјери потписа, :при чему се претпоставља да се ради о изјавама иисмеких особа. Неписмене особе могле би давати само усмене изјаве на судски -■записник. Управо потоњи аргуменат говори у прилог првог становишта. .Ни;е риједак случај да неписмена особа власторучно потписује своје име и презиме, па злоупотребе у погледу садржаја писмене изјаве нису исшьучеяе, кзд суд не би вршио никакву контролу о ггравилности садржаја и аутентичности потписа. Осим тога код писмених изјава поднесених суду потребан je увијек опрез не само у правду да ли je поднесена исправа аутентична већ и да ли она својим са.држајем претставл>а праву волу потписника. Нарочито у погледу одрицавьа од наследства (наслеђа) по o'дређеном основу позиваша (чл. 221, ст, 3). У погледу аутентичности, истинитости садржаја усмених изјава даних пред судом свака je сумгьа исклучена обзиром на јамство што га пружа начин на који се ове изјаве запискички констатирају (чл, 180, ст. 1). Обична овјера потписа, кад не •би била извршена по суду и уз потребно провјеравање садржаја изјаве, не пружа довол-ну гаранцију. Ако би се пропис чл. 221, ст. 2, имао ипак тумачити у правду да je доволно да потпис о писменој изјави о одрицању од наследства буде овјерен од стране-, било којег органа који je надлежан за вршење овјера, држимо да 'би праксу ипак требало усмјерити ка ригорознијем поступању. На тај начин избјегли би се спорови који могу настати у погледу опстојности, опсега и садржаја одрицаша од наследства неке особе. .Ако дође до спора о овим чивьеницама, обавезно je упућивање на парницу по чл. 223, ст. 2, точ. 5, што изазива успоравање оставив•ског поступка.