Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

58

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

литичкотериторијалне јединице и установе јавних служби, тј. установе са системом друштвеног управљања. Ван друштвене својине постоји грађанска својина, под којом ce подразумева својина грађана,. грађанских правних лица (например, верских заједница, задужбина), друштвених организации а и удружења грађана (чл. 2 закона о експропријацији, Службени лист 12/57). У нашој правној теорији питање друштвене својине претставља једно од најспорнијих питања, нарочито стога што институт друштвене својине није у целини регулисан правним прописима. Својина ce може посматрати као економски, социолошки, политички и правни појам. Класици марксизма проучавали су својину првенствено са гледишта економике, као економски појам, у економском смислу. Они својину дефинишу као црисвајање (в. Маркс: Предговор Критици политичке економије, издање „Културе“, стр. 20; Ф. Енгелс: Antiđiring r на почетку 111 дела), па шта више изједначавају je са производним односима у целини (в. Изабрана дела Маркса и Енгелса, изд. „Културе“, 1949, т. I стр. 20). Пошто економски односи претставл>ају суштину друштва, то и односи који настају у вези са присвајањем (које претставл>а економску категорију) имају битног утицаја на одређивање производних г па и друштвених односа. Својина претставља израз односа у производил и она као економски и друштвени однос одређује структуру друштва Од односа у производил зависи и карактер економске и политичке власти у друштву, а у вези с тим и права грађана у том: друштву. Међутим, својина претставља и правни појам. Право својине има битног утицаја на решавање питања управљања средствима за производњу, а нарочито на питагьа расподеле вишка рада. Отуда друштвена својина се може посматрати и као правни појам. Нас ће друштвена својина интересовати првенствено као правни појам. У нашој правној теорији постоје више гледишта о појму и правној природи друштвене својине, од којих ћемо навести нека од њих (в. детаљан преглед тих гледишта у чланку др. Р. Лукића; О друштвеној својини, у Архиву, бр. 3/55). По једном схватању субјект друштвене својине je држава ФНРЈ (проф. Растовчан). По другом схватању друштвена својина je подељена својина (проф. Гаме). По трећем гледшпту друштвена својина je уставноправни појам, а не појам имовинског права (др. Л. Гершковић, др. Н. Балог). По четвртом гледишту друштвена својина значи негацију својине уопште (др. Ј. Ђорђевић, Љ. Марковић). По петом гледишту друштвена својина претставља посебну имовину са посебном наменом (проф. Финжгар). По шестом гледишту друштвена својина je друштвено добро односно имовина која се мора употребљавати на друштвену корист (проф. Лукић). По седмом гледишту дрзштвена својина претставља оригинал-