Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

177

ово лице no својој служби није било овлашћено на састављање такве испра-. ве (откуда онда на њој потпис приватног лица), па према томе сама употреба такве исправе y вршењу службене дужности није јој могла датн својство службене исправе, Потсетимо и на мишљење др. Ј. Таховића да je исправа из чл. 319 јавна исправа, што ce свакако не може применити на ову исправу. Према томе, полазећи од тога да y овом случају постоји лажна исправа a не исправа са неистинитом садржином и да таква исправа употребом од стране службеног лица није могла добити својство службене исправе, сматрамо да je била правилна одлука Окружног суда да y овом случају постоји кривично дело из чл. 306. У прилог оваквог схватања нзјаснио ce и Врховни суд Народне Републике Македоније y пресуди Кж 6/53 као и Врховни суд HP Хрватске y пресуди Кж 2937/56 (4). 2. Да ли je могућ стиџај између кривичних дела предвиђених стазовима 1 и 2 чл. 319 Кривичног законика. —*Како закон y чХ. 319, tï.' 1, нијепредвидео и намеру употребе’вТежГтшГите службене иоправе, y пракси ce поставнло иитање да лн, y случају ако службено лице извршн фалснфиковање службене «справе, кшиге или списа, па исте н употреби, постојн једно кривично дело или je могућ стицај дела из ст. 1 и 2 истог члана. Наслањајући ce на чл. 306, где je намера употребе изричито унета, већина првостепеннх судова a и неки врховни судови, сматрали су да je могућ стшЈај мзмеру кривичних дела из чл. 319 ст. 1 и 2, са образложењем да «з стилизације чл. 319 не произилази и намера употребе. У том смислу карактеристичне су пресуде Врховног суда HP Хрватске Кж-1203/51 од 3 децембра 1951 и Кж-1055/53 од 21 јула 1953 (5). Образложења овог Врховног суда заснивају ce на чињеници да чл. 319, ст. 1, не садржи елемент намере да ce таква исправа употреби као права и да je кривично дело из чл. 319, ст. 1, извршено и без намере да ce фалсифккат употреби, из чега произилази да ce врши друго кривично дел-о када ce затим фалсификат употреби. Међутим, може ce констатовати да je y последњим годинама судска пракса отступила од таквог схватања, сматрајући да поменута одредба прећутно садржи намеру употребе, па да према томе, слично као и y погледу чл. 306, није могућ стицај између прављења «еистините службене исправе и њене употребе, ако су обе радње извршене од истог службеног лица и под претпоставком да ce таква употреба не појављује као неко друго кривичо дело. Тако Врховни суд HP Србије y пресуди Кж 586/53 од 20 априла 1953 (6) сматра да ако једно исто службено лице направи неистиниту службену исправу па исту и упртреби не чини два кривична дела, јер je фалсификовање службене иоправе консумирано y употреби те исправе од истог лица. Исти суд заузео je слично становиште и y пресуди Кж 977/54 од 24 јуна 1954, само je овога пута сматрао да y случају правл>ења и з'Потребг неистините службеке исправе постоји само кривично дело из чл. 319, ст. 1, јер када употреба фалсификоване службене исправе претстазља радњу извршења посебног кривичног дела, онда ће постојати стицај фалсификовања прављењем иеистнните службене исправе са тим посебним

(4) Др. Б. Златарић: op. cit., С. .624. (5) Др. Б. Златарић: ор. clt., св. I, с. 134 (6) „Правни живот”, 8/53.