Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

304

сами проналазе, гоне и кажњавају преступнике и да не траже у томе помоћ од заједнице нити да je чине одговорном у случају да се прави кривац не ухвати. Колективна одговорност за обични криминал нестаје у Србији прошлог века много брже него ли за тзв. политички криминал који се манифестовао у хајдучији (ма да и она није увек била искључиво политички криминал) и протеже се током читавог двадвсетог столећа. У упутству (тачка 2) наилазимо на још једну познату установу која се примењује у судском поступку a јавља се и по изреченој пресуди као ослобађајућа гаранција на установу јемства. Јемство се најчешће користи за проналажење учиниоца кривичног дела крађе —■ и нарочито хајдука • —, a ређе за друга тежа кривична дела (на пример, убиства), ито утлавном у првој деценији владе кнеза Милоша. Јемци односно људи који за неког јемче никако нису сведоци јер они не износе на суду своја непосредна запажања о учињеном кривичном делу. Они само тврде да лице за које јемче није учинило и неће учинити инкриминисано дело, и то на основу шегових карактерних особина (добар, поштен, предан), да je до тада био доброг владања и да није учинио никакво кажњиво дело. Они не морају лично да дођу на суд већ може један у име неколицине да јемчи а може се дати писмено са потписима јемаца у руке осумњиченом да он с тим пође на суд. Тако, на пример, Кнезови Народне Канцеларије у Београду упућују кнезу Милошу кметове-јемце и описују случај:' „[...] из Топчидера кметови са сего показатељима долазили су к нама, и искали су допуштења од нас да к вама дођу молити се за Тодора Максимовића свога сељака, који je сада ту у апсу, и стоје за вьега сви добри, како и њихово овде приложено гласи писмо, да он Тодор није ни најмање умешан у похару. А предречени Тодор 21 октомврија сего года а нашим писмом и сам je отишао одавде да се пред вами суочи са својим давучијом [тужиоцем В. П.] и у писму однео je јемце за себе кметове да он за похару ову ништа није крив“ (18). О сличном случају извештава Милутин Савић кнеза Милосава Здравковића : „Јављамо вам Господару како je имао један бећар и безкућник пребивао код Јована у Јовац па није седео у селу него на појате у лугу код свиња, такођер неко га пре<гисне ноћом те му узео неколико пара и обрани га мало, после он обеди на Крчалинога сина у Јовац; такођер дођоше сви кметови и кнез те кажу да ни je тај момак учинио то, они су сви добри за Крчалинога сина и ми вама јављамо како ћете ви заповедит тако да радимо. Момак није уапшен нити je везан, неће да бежи каже ако ћете ме пратит Господару да идем ja нисам и за мене сво село добро [...]“ (19). На тражење кнеза да младић дође и одговара на суду, молба се понавља: „[...] ми его сада по вашој заповести шаљемо к вама кнеза дауџију и тога момка на кога беде, али господару код нас јесу сви кметови и сво село дошло je и сви се заваћају ради тога момка да досад никакву шкоду ни малу нити велику у селу учинио није [...]“ (20). Јемству се не прибегава само када се доказује невиност осумњиченог лица већ и онда када je лице за које се јемчи извршило кривично

(18) ДАБ КК Народна Канделарија 1822, 17 нвембар 1822; о овом предмету такође ДАБ Алеладиони суд 1822.

(19) ДАБ ЗМП XIV, А 25, 29 март 1823. (20) ДАБ ЗМП XIV, А 27, 3 априла 1823.