Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

527

ДИСКУ США

општој одредби, има се изрицати изузетно, и то само за најтеже случајеве.У том смыслу, код пој единых дела у Законнку није ни унета као исклучива казна, већ je увек оставлена могућност да се замени казной строгог затвора. Према прописима кривичне процедуре, о ствари у којој je изречена смртна казна мора да се суди у три степена са редовном жалбом против првостепене и другостепене пресуде, тако да коначну пресуду увек доноси Врховни суд Југославије. Постоје ванредни правки лекови који се могу користити после коначне пресуде: захтев за понавлање поступка, захтев за ванредно ублажење казне и захтев за заштиту законитости. Најзад, амнестијом и помиловањехм смртна казна може бити замењена којом другом казной, а може бити дато ослобоВење од сваке казне. Према оваквим одредбама о смртној казни у нашем законодавству у великој je мери већ дошла до нзражаја у свету распросхрањена тенденција према што мањем броју осуда на смрт и ограничавању смртне казне само на изузетне случајеве. Но, ма колико да je њена примени сужена, самим тим што постоји и што у њој неки виде једину ефикасну меру друштвене одбране у односу на одре Вена кривична дела, поставља се питање да ли je та казна неопходна. Смртна казна, биолошки, састоји се у насилној смрти, уништењу живота. Y хуманитарном прилазу, та врста казне појмовно je неспојива са хуманим поступањем. 0 хуманизацнји смртне казне може да се говори само онда, ако се она потпуно уклања из система кривичноправне репресије. Докле постоји, макар сведена и на изузетак, мора да буде, као и све друге казне, оправдана циљем који се њом остварује у нравном поретку. Смртна казна данас нигде у свету није акт одмазде, а не може разумно да се узме ни као поправка мера према осуВеном. Искуство показује да не делује ни као застрашујућа мера према нотенцијалним извршиоцима кривичних дела „запрећених” смртном казной, јер, по правилу, и у припреми и приликом извршења учинилац рачуна с тим да неће бити откривен, па, дакле, ни кажњен. Аргумент о „генералној превенцији”, с којим понекад иступају заговорници смртне казне, полази од апсурда да се људи уздржавају од противправних радии само због страха од казне, па било да je реч о убиству или о паркнрању на забраиеном месту. Када савремени законодавац у свој систем мера и метода којима обезбеВује друштвену дисциплину и правку сигурност уноси и смртну казну, разлог за то мора да се тражи у нужди да се заједница заштити у оним својим добрима која чине срж сваког организованог живлења у лудској заједници. Законодовац сматра да по оном што се исполава приликом извршења одреВених кривичних дела на пример, приликом подмуклог убиства брачног друка из користолубла измеВу појединца који такво дело врши и друштва настаје непромостив јаз. Извршилац je изгубио својства лудског створа. По ономе што je учинио, себе je за увек онемогућио да живи у друштву других луди. То се може изразити и другим речима па да се добије иста мисао: по ономе како je поступао и шта je хтео, извршилац je прешао крајње границе које друштво поставла као бескомпромисне услове живота у заједници. Ко преВе те границе, нема