Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

535

CYACKA ПРАКСА

Наиме, према одредби ст. 1, чл. 219. Закона о парничном поступку (даље ЗПП), неправа коју je у пропнеаном облику издао државни орган у границами своје надлежности, као и неправа коју je у таквом облику издала самостална установа или организација у пословима јавне службе чије joj je вршење законом поверено (јавна неправа), доказује истинитост онога што се у њој yxßpbyje или одређује. Ово правило значи да суд поред јавне исправе, као доказа, не може другим доказним средствима утврђхгвати истинитост или неистинитост онога што се у исправи утврђује или одређује. Другим речима, доказна снага јавне исправе одређена je самим законом. С обзиром на овај прочие ЗПП, a полазећи од чшьенице да je службени лист јавна неправа, као дан издавања службеног листа мора се узети онај датум који je одштампан на самом службеном листу. С друге стране, према одредби ст. 3. истог плана ЗПП, предвиВена je могућност да заинтересована лица доказују да су у јавној исправи неистннито утврВене чињенице, или да je неправа неправйЛно састављена ( 4 ). То значи, допуштен je протнвдоказ у погледу претпоставке о истинитости јавне исправе са теретом доказивања на ономе ко гьену истинитост оспорава. Y односу на проблем који расправљамо то значи да je сваком правно заинтересованом лицу могуће докозивати чињеницу да je службени лист објавл>ен односно отпослат претплатницима другог а не оног дана како се законом претпоставља, тј. датум који je на самом службеном листу одштампан као дан његовог објављивања. Доказивање ове чшьенице, по себи je јасно, могуће je свим доказним средствима предвиђеним Законом о парничном поступку. 2. Закон о парничном поступку садржи овлашћење по коме парнични суд може решити претходно питање без обзира на његову правку природу, тј. да ли се ради о грађанскоправном, управноправном или кривичноправном питању, с тим да одлука о овом питању има правно дејство само у парници у ко joj je то питање решено. Према одредби чл. 11. Закона о парничном поступку, кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правки однос, а о томе питан.у још није донео одлуку суд или други надлежан орган (претходно питање), суд може сам решити то питање, ако посебним прописима није друкчије одреЬено. Као што се види, парнични суд није овлашћеи да решава о претходном питању не само онда када je законом друкчије одреБено него и за случај да je о том питагьу донео одлуку суд или други орган, и то ыадлежан орган. Питање постојања посебних прописа, којима се суду забран. ује решавање о претходном питању, не изазива никакве проблеме. Отуда ово питање не захтева никакво објашњење. МеВутим, питање које се односи на постојање одлуке, а поред тога и одлуке донете од стране надлежног

( 4 ) Од правила да je суд овлашИсн сам решавати о претходном питању без обзира на његову правку природу, судска пракса одступа када се оно тиче брачних и патернитетских одкоса. Y правној теорији се ово одступање сматра оправданим. Тако и ми мислимо. Међутим, песхватл>иво je да у Закону о изменама и допунама Закона о парничном поступку, који je донет 1965. године, ово одступање није усклађено са одредбом садржаном у чл. 11. истог Закона. Тиме би се, иначе оправдана, судска пракса довела у склад са словом и духом закона.