Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

550

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

право, нарочито у вези с положа]ем нових држава и уговорних обавеза из времена пре њиховог настанка. Но, за нашу публику и читаоце још je значајнији и занимљивији други део ове публикације, који се односи на посебан случај континуитета између југословенске старе и нове државе, тј. продужења битисања једне исте међународноправне личности те државе у међународним односима и нравном поретку меБународне заједнице, без обзира на дубоке револуционарне промене које су довеле до коренитог прекида у унутраппьеправном погледу између једне и друге државне творевине. Аа би проверио и конфронтирао са прайсом доктринарна гледишта и ставове, утврђене у првом делу књиге, писац je морао на насавеснији и најбрижљивији начин да испита све одговарајуће документарне изворе који су овде долазили у обзир. Он je морао, значи, да пронађе и прегледа све уговорне текстове и друге акте, не само из времена после рата и револуције, него и оне за време самога рата, a њих je било веома много (око 2000), jep се само на тај начин, на непосредној граВи и инструментима меВународних уговора могло установите какве су тенденције у овом питању биле у погледу Jyтославије и њеног положаја у меВународној заједници с обзирохм на раније меВународне уговорне обавезе. У то.м доиста пионирском подухвату писац je дошао до података који су сада први пут об]аВхЪени и чији je меВународни знача] овде истакнут, а означено je њихово право место меБу првим меБународним уговорима нове југословенске државе (нпр. уговор из ратног периода, закл.учен измеВу Националног кохмигета ослобоВења Југославије и Владе СССР 16. јуна 1944, а има и других прецизнијих података него што су они до сада изношени, нпр. у погледу меВународних споразума о наносима национализована стране имовине, дугова из времена рата дрема савезницима и сл.). Ово je последица чшьенице што je писац имао на располагању различите наше, па и стране збирке меВународних уговора, меБу којима и збирку Др жавыог сакретаријата за иностране послове. Уопште, многи подаци из напомена у књизи sub linea богати су чшьеницама и обавештењима значајним и за истраживаче из других сродник научних области, поготову за историчаре и уставноправне писце. Неки од тих података могли су доћи и у текст, али их je писац ипак хтео да одвоји од оних најбитнијих ствари које je желео да из својих проучавања издвоји као најважнија потврђења и закључке теоријске природе. То доказује једну особину неопходну за сваког истраживача на научном ползу, а то je одвајање битних ствари од споредних, што je услов за уошптавање и синтезу. Стога je писац и могао, идући од циљева свога истраживања, постављених у уводу свога рада, доћи до тако рећи кристалгшх закључака, сажетих на неколико страница на крају ктьиге. То je резултат успеле синтезе целокупног проучавања, како теоријског у првом делу, тако и докулгентарно-практичног преиспитивања и оцењивања извршеног у другом. Он je том приликом утврдио да се заиста, и на примеру Југославије, потврБује опште гледиште да „промене, извршене законитим или насилним путем, немају уттшаја на меБународни положа] државе и њена меБународна права и обавезе”, jep не треба мешати владу као орган државе са државом као меВународноправним субјектохМ. Стога и меВународни уговори надживљавају те унутрашње, политичке промене до којих у државама долази, што захтевају стабилитет меВународних односа и правна сигурност. То потврђује и уговорна и судска пракса држава, па чак и каснија пракса совјетске државе, иако je она непосредно после октобарске револуције била одбацила многе уговоре и обавезе царске Русије. На ово су утицали карактер саме револуције као и чиниоци, нарочито страна интервенција и непризнавање совјетске владе, да би се касније питања државних дугова и обавеза раније руске државе решавала у склону других политичких и економских проблема. С там у вези и та] негативни став совјетске доктрине био je касније мање категоричен, а све чешћи случај позивања на раније меВународне уговоре.