Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

572

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

рење посхављеног циља јесте, према финалној теорији људске радње, свесна воља, чије оформљење и остварење пролази кроз три етапе: свесно постављање циља, селекдију различихих средстава за постизање циља и сам реалии процес неговог задовољења. Међутим, ова скида, по речима аутора, није ни „модел” ни „идеални тип” л.удске радне која у стварности настаје често и као резултат несвесног, a што ce y оквиру учења о финалној радњи погрешно супсумира под појам виности, односно несвесне кривице. Аутор сматра да сложеност људске радне не оправдава истицање појединих њених видова, међу којима ce јавља и кривични, као самосталних појмова, већ да општи појам радне треба изградити тако да буде један и јединствен за граВанско, процесно и кривично право, за умшпљајно и нехатно, противправно и правно поступање. За аутора ce суштина људске радње у ширем смислу огледа у одговорном, смисаоном мењану стварности путем вољно проузрокованих и отуда учиниоцу приписивим последицама. Овако дат појам људске радне подобан je за њену улогу основног елемента кривичноправне систематике. Поред ових општих излагања, за аутора ни кривичноправни појам људске радње није без значаја, тим пре што ььу не одређују ближе, као што je то, нпр., код противправности или виности, посебни и за радну карактеристични законски елементи. Y оквиру кривичног права људска радња добија допунско обележје које ce састоји у томе да вредновање људске радње завися од њеног значаја за друштвени живот, при чему није, као по финалној теорији, одлучујућа воља учиниоца, већ „објектпвна тенденција'’ одн. објективни финалитет радње. 3. Y студији која носи наслов „Знача ј хипотетичких узрока у кривичном праву”, дакле оних који би изазвали последицу и да није било кривичног дела учиниоца, аутор на систематски начин доказује да проблем оваквих узрока није проблем каузалитета, пошто je за њега одлучујуће не оно што je могло, већ оно што се стварно десило. Y раду се аяализира неколико судских пресуда у чијим je образложењима управо заступлена теза да се дело учиниоца неће сматрати узроком последице уколико би она са сигурношћу наступила и без радње учиниоца. Мейутим, овај проблем, за разлику од најстарије грађанскоправне теорије, која ra je разматрала у оквиру каузалног ланца, по мишљењу аутора треба повезати са виношћу. Отуда би упоредно постојање, у тренутку наступања последице, таквог каузалног низа, који и без учиниочеве делатности води нстој последици, искључило виност учиниоца према последний, a тиме делимично и према бићу кривичног дела. 4. Y раду посвећеном учењу „0 негативним обележјима бића кривичног дела” аутор покушава да реши дилему о догматском и систематском карактеру ових обележја, односно основа оправдана дела. Решењу питана да ли оваква обележја кривичног дела фор.мирају стварну ш правку заблуду, нису допрннеле ни досадашне теоретске расправе ни ставови судске праксе. Y настојану да заблуду о основима оправдана дела негира као правку заблуду, а што je суштина учена о негативним обележјима бића кривичног дела, и да решене потражи у оквиру стварне заблуде, која за разлику од правне искључује умишљај, аутор детаљно разматра три приговора; да je учене о негативним обележјима бпћа кривггчног дела логички противуречно, да je догматски погрешно и да практично доводи до неодрживих резултата. 5. О кривичноправном дејству заблуде аутор говори у студијама под насловом: „Чиненично стане, основи оправдана дела и заблуда”, „О заблуди код неправних кривичних дела пропуштана” и „Регулисане заблуде у Преднацрту Кривичног законика од 1962. године". Посвећујући пажну првенствено одреВивану карактера заблуде о основима оправдана кривичног дела, аутор констатује да je нено сврставане у оквире стварне, правне или неке треће заблуде потпуно отворено питагье. Међутим, како за важеће тако и за будуће право, по речима аутора, од заблуде о овим околностима не треба стварати проблем, већ јој само онда признати деј-