Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

263

ПРИКАЗИ

ннсу посветила довољно пажње овим важним и инхересантним пихањима (стр. 13). Ц. Јампољска подвлачи да југословенски правници дају велики значај самоуправл>ању, али има утисак, према књизи проф. Поповића (стр. 226), да се „фактички његова суштина своди на учешће радног колектива у органу управл>ања у регулисању односа унутар органа...” (стр. И). Саопштавајући овај свој утисак, Ц. Јаглпољска жали што у књизи у вези са овим проблемой „писац излаже само уставне одредбе и позитивно право док се постојећа пракса не уопштава, а управо je она за нас од посебног интереса” (стр. 12). По мишљењу Ц, Јампољске, писац не даје дубље теоријске основе самоуправљања. Истиче да je додуше проф. Поповић у једном свои ранијем чланку указао на извесне спорне теоријске проблеме у вези са самоуправљањем, „али у овој књизи ова питања ыису изложена колико je то било неопходно” (стр. 12). Ц. Јампољска посебну пажњу посвећује излагањима проф. Поповића о деетатизацији и у вези с тим примећује: „Не може нас писац убедити у то да преношеьье надлежности на установе социјалног осигурања, здравствене установе... и просветне установе ... указује на деетатизацију. Низ ових установа при свем њиховом „самоуправљању” не престају бити државним установама” (стр. 17). Ц. Јампољска даље истиче: „Истина, проф. Поповнћ ове установе назива „друштвеним службама” и на много страна књиге труди се да укаже на њихове „недржавне” особине. Но такве особине, као непривредни характер делатности, или функционисање у циљу задовољења општих потреба и чак немогућност примене непосредне принуде, саме по себи ни о чему не говоре. Непривредна делатност характеристична je за многе друге државне органе у Југославији као и за савезне; задовољавање општих потреба у социјалистичкој држави никако се не може посматрати уско, као задатак само низа установа, јер цео државни апарат функционише за човека и у име човека. Што се тнче принуде, нико од правника није никад тврдио да сваки државни орган може увек сам, непосредно, изрицати казне или наредити да се грађанин стави у затвор. Механизам државне принуде je сложен: има органа чији je задатак да организују управну делатност и поред тога решавају питања о характеру и управним санкцијама које се нужно примењују према окривљенима; има органа који непосредно примењују решења о принудним мерама; има и таквих који не могу применити принуду... Али сви ови наведени органи не престају бити делови државне машине, а у узајамном дејству са другим деловима они могу у случајевима утврђеним законом на своју иницијативу допринети да се покрене читав механизам државне принуде” (стр. 17 —18). Ц. Јампољска даље истиче „да су друштвене службе, без обзира на њихову самосталност, установе одре Вене скупштине друштвено-политичке заједнице”. Ц. Јампољска стога закључује, прво, „да скупштине друштвено-политичких заједница нису само самоуправни орган већ и виши орган власти у оквнру друштвено-политичке заједнице (чл. 78 Устава СФРЈ). Друго, да je Савезна скупштина, сагласно Уставу СФРЈ, такође орган који представља друштвено-политичку заједницу федерацију, и у том оквиру она се јавља и као највиши орган власти и као орган друштвеног самоуправљања (чл. 163 Устава СФРЈ)”. После ове своје анализе Ц. Јампољска поставља питање: „Према томе, молим проф. Поповића, по чему je преношење права једне заједнице на другу знак деетатизације?” (стр. 19). Ц. Јампољска даље истиче да се из уцбеника не види шта je децентрализација у југословенском праву. Она подвлачи да je „децентрализација једна страна начела демократског централизма и да децентрализација у социјалистичкој држави не може бити неограничена, нити може прећи у анархију, јер она обавезно представља само другу страну демократског централизма...” (стр. 20). Ц. Јампољска и поред ових примедби истиче „да у Југославији, као и у другим социјалистичким земљама, централизација безусловно има своје место, али се она спроводи на специфичан начин било преко система разних врста централизованих инспекција и централизоване финансијске службе, било преко службе друштвеног кљиговодства” (стр. 20). Ц. Јам-