Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

461

ПРИАОЗИ

сваких 10 година повуку из уговора, несумњиво je у њиховом интересу. Али и у њеној примени може доћи до злоупотреба, jep се у случају пропуштагьа права раскида о означеном року може сматрати да je уговор прећутно продужен за следећих 10 година. Зато je закон утврдио: „Y полней мора такође бити означено да трајање прећутно продуженог уговора не може ни у ком случају, без обзира на супротне клаузуле, бити дуже од 1 године” (чл. 5, ст. 4). Уговор се, дакле, према овој клаузули, обнавља из године у годину. Дејства клаузуле о прећутном ггродужењу уговора иначе изванредно корисне у овој материји (за осигурача да сачува клијентелу, за осигураника да због непознавагьа услова полисе не остане без покрића и не знајући за то) ограничена су и на друга начин. Она могу настати само под одреВеним условима: 1) ако се ради о уговору са одређеним трајањем, 2) ако je таквом уговору нормално истекао период трајања и 3) ако je tacita reconductio стнпулисана изричитом клаузулом (што, уосталом, указује на некоректност употребљеног израза у овој материји). Овакав систем je морао бити измегьен, jep je у пракси све више долазило до тешкоћа. Нарочито je у несклад са потребама праксе дошао сувише дуг рок трајања уговора. Осигураници су се у споровима све чешће почели позпвати на недовољну обавештеност, или схватање значаја уговорне клаузуле о дужини трајања уговора, сматрајућн да je и рок од 10 година нсувише велики и да у тако дутом периоду долази до промене Климе у односима. Нарочито се указивало на недовољну јасноћу појединих клаузула које су повезивале трајање уговора са трајањем осигуравајућег друштва, на пример; „рок (трајање) компанија” („durée Compagnie”), или „durée Cie”, „durée S” (уместо: „durée Société”). Услед тога je дошло до промена (arrêté du 18 nov. 1966, J. 0., 29. поле 1966) којима ce желело омогућити осигураницима да што боље схвате знача) дугорочне обвезе у коју ступају. Према новом тексту, уговори о осигурању чији je рок трајања дужи од 3 године морају да садрже следећу клаузулу; „Трајање овог уговора je означено посебним словима и налази се одмах изнад потписа уговарача осигурагьа”. У недостатку ове клаузуле, уговарач може, без обзира на супротна утаначења, да раскине уговор без обештећења сваке године на дан годишњице гьеговог ступагьа на снагу, уз претходно обавештење друге стране у року од најмање месец дана, Ова законска одредба, ко ja се представља у доста неуобичајеном виду, није, по мишљењу проф. Бесона, донела најбоља решења. Jep, она je ограничена на уговоре чији je рок трајања дужи од три године. Међутим, поставл>а се питање шта ће бити са уговорима који су склопљени на неодреЬено време али са клаузулом о годишњем раскиду? Или, како ће се она примењивати на уговоре са клаузулом о прећутном продужењу? Но, с друге стране, санкције су добро одређене, а нарочито одредба, којом се утврbyje да се уговор може раскинути сваке године на дан који одговара дану његовог ступања на снагу, уклања раније дилеме о томе да ли треба узети као меродаван дан закључења уговора или дан почетка његовог дејства. Закључак. - Изложена правила француског права су пуна оргиналних решења. Њихов практични знача), тј. потребе праксе које су захтевале гьихово увођење, врло су индикативне и корисне за право осигурагьа уоп-