Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

180

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

изнели своје мишљење о могућности учешћа осигуравајућих завода у кривичном поступку и обухватања њихове граВанске одговорносхи кривичногч одлуком ( 3 ), и који су на Саветовању представника кривичних одељења републичких врховних судова и судија кривичног одељења Врховног суда Југославије, одржаног 26. и 27. XII 1968., осхали једногласно при ставу кривичног одељеаа Врховног суда Србије ( 4 ). Сматрамо да je оцена Врховног суда Словеније, да су ови ставови референата неприхваттьиви, сасвим на месту. Тумачење да се у кривичном поступку, у делу који се односи на нмовинско-правни захтев, примењују одредбе парничяог поступка противи се самој природи кривичног поступка и главне ствари која се у њему расправља. Не могу се у кривични поступак преносити решења једног другог поступка, сем у случају постојања изричитих одредби ЗКП-а у том смислу ( 5 ). Сва одступања и преношења решења из парничног поступка у овај део кривичног поступка морала би, такоВе, бити изричито предвиВена и, с обзиром на његову природу, рестриктивно тумачена. Исто тако je неприхватљтшо и тумачевье да се кривичном пресудом, према члану 102. ст. 2, на накнаду штете могу обавезивати не само окривљени него и трећа Јшца, jep je такво тумачење ч\ана 102. буквално. Оно итнорише његов правни смисао који се добија када се узму у обзир диспозидиЈе садржане у осталим члановима главе X ЗКП-а, а нарочито члана 101. ст. 1 и члана 105. ст. 2, односно чланова

оптуженом, као свом осигуранику, већ се на ыакнаду штете (уколико je штету било могуће утврдити у смнслу чл. 97. ст. 1. ЗКП) може обвезати једино оптужени. Самим тим, одлуке суда о обссзивању ОЗ-а на накнаду штете су противзакониге и, као такве, не могу опстатп; 2, 03 има право жалбе на пресуду суда, којом je он (неправилно) обвезан на накнаду имовпско-правног потраживања; 3. Жалба ОЗ-а у корист окрпвљеног у односу на одлуку о имовннско-правном захтсву недозвољена je у случају када je ca.\to окривљени обавезан на накнаду проузрокованв штете. Ови сгазови Врховног суда Србнје објавпће се у Бплтену Врховног суда Србије, бр. 13/68, који je у шталпш". (У Бплтену Врховног суда Србнје бр. 13/6S објављен je само закључак под бројсм 1. примедба М. В.).

(з) Републички врховни судов и су се сложили са цитирашш ставовима кривпчног одељења Врховног суда Србије. Врховни суд Словеније сматра да су ставови рефереиата неприхватљнви de lege lata и напомшье да je дотадашња словеначка пракса у складу са закључцима кршвичног одел>ења Врховног суда Србије од 30. V 1968. Врховни суд републике Хрватске сматра да су, de lege lata, псправни једино ставови крив, одељења Врховног суда Србије а да би ~требеию одговарајућс законске одредбе мијењати (подвукла М. В.) и омогућити шире учествовагье свих заинтересованих у кршшчном поступку".

(I) На саветовању одржаном 26. и 27. XII 1968. у Врховном суду Југоставије, по шпаљу учествовања осшуравајућег завода на сграни окрпвљеног у кривичном поступку, донесен je следећи за!сл.учак под бројем X:

„Y кривичном поступку имовинско-правни захтјев можз се поставити само прома окривљеном. Захтјгв према другој особи оштећени може остваривати салю у парниаи (чл. 108. ЗКП). Због тога осш-уравајући завод не люже да буде процесни субјект у кривичном поступку који се води против окривл>еног који je осшуран од одговорности за штету нанссену трсћим особама (напр. код саобраћајних деликата) нити се осигуравајући завод у кривичном поступку може обвезивати на накнаду штете". (Преглед праксе Врховног суда Хрватскс, кривична грана судованьа, Загреб, 1968).

(5) Такав je напр. случај у члановнма 106. и 108. ЗКП-а, којима се дозвол>ава одреВмвање привре.мених мера обезбеђења у кривичном поступку по одредбама (правнпм иравилима) пзвршеног посп^пка.