Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

183

CYACKA ПРАК.СА

Када се о праву оштећеног на накнаду штете, нанете извршењем кривичног дела, расправља у парничном поступку, осигуравајући завод има сасвим друкчији положај. Према правилима осигурања односно клаузулама у полней о вођењу спора, и по одредбама Закона о парничном поступку, он има могућности да у поступку учествује и утиче на доношење одлуке. ( 8 ) Стога je разумљиво што су неки кривични судови сматрали правичним и нужним, ако не и логичним и законитим, тумачење одредби ЗКП-а ( 8 ) у том смислу да се институт споредног умешача може пренети из парничног у кривични поступак и да се, тако, истоветан захтев расправља под једнаким условима и на исги начин. Онравдање за овакав став имали су у томе што би, иначе, одлука о усвајању односно неусвајања захтева за накнаду штете, настала кривичним делом, и иегова висина, у истоветним ситуацијама, могла да зависи само од тога да ли je о Tnoj одлучивано у парници (где се осигуравајући завод може супротстаьити основаности и висини захтева) или у кривичном поступку где окривл>ени нема интереса a осигураваЈући завод могућности да се брани од неоправданих и претерано високих захтева оштећених лица. Аруги моменат о коме се мора водити рачуна, када се разматра измена положаја осигуравајућег завода у кривичном посхушсу, je у томе што би неки начини, адекватни за заштиту интереса осигуравајућих завода, могли врло негативно да утичу на суштину и ток решавагьа главне ствари у кривичном поступку, па би тако били неспојиви са његовом природом и значењем. Начини учешћа осигуравајућих завода у овом поступку пренети из парничног поступка неминовно носе собой опасност претварања кривичног суда у грађански суд и могућност одуговлачења доношења кривичне одлуке који би, с обзиром на природу захтева, био чесг у овом поступку. ( 10 ) A немогућно je, са друге стране, да се унапред, тј. у моменту одлуке кривичног суда да о имовинско-правном захтеву расправлю, зна какав ће бити његов ток у смислу примене става 1 члана 97. ЗКП-а. Y страном законодавству и судској пракси постоје разни начини решења изнетог проблема. Навешћемо нека од њих за која сматрамо да нас могу интересовати и инспирисати. Постоје законодавства која прихватају пуно учешће грађанско-правно одговорне странке у кривичном поступку. Такво решење познаје нпр.

(8) Осигуравајући заводи то чине у пракси на више начина. Они најчешће ступају у парницу као спорсдни умешачи или из реда чланова свог колектива одређују осшураинку заступника. Ређе ступају у парницу као странна односно ограничавају се на давање оенгураиику упутстава о томе како да он сам води спор.

(8) Неки судови су видели могућност решења проблема у директном обвезиватьу оситуравајућих завода (самих или солидарно са окривл>еним) уз допуштање осигуравајућим заводима да се користе правним лековим.а, што, опет, републички судови нису усвајалн. (Кж 171/67, Билтен Врховног суда Србије, бр. 11/67).

(10) И у оквиру изричитих одредби ЗКП-а, у члану 447, наир, изражено je мишлегье законодавца да je одлучшзање о имовинско-правном захтеву у парничном поступку поузданије него у кривичном поступку у коме je то акдесорни део поступка. Према овом члану кривични суд не може досудити имовипско-правни захтев према малолетнику коме није изречена казна, иако je оглашен кривим. Суд може само оштећена лица упутити на парницу ради оствариватва имовинско-правног захтева према овом малолетнику.