Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

381

CYACKA ПРАКСА

стан, да му се одреди накнада због одвојеног живота од породице уколжко иснуни услове из члана 40. Уредбе о путним и другим трошковима јавних службеника („Сл. лист ФНРЈ”, бр. 9/60), односно има породицу на издржавању а у месту службовања нема стан”. Међутим, овн наводи су очевидно нетачни, jep je тужилац поставлен решењем НОС Шабац бр. 04-11107/1 од 17. 11. 1961. на основу конкурса објављеног у „Сл. гласнику НРС”, бр. 9 од 4. 3. 1961. г. што je констатовано у образложењу тог решења, а у приложеном акту о расписивању тог конкурса, објављеном у „Сл. гласнику НРС” бр. 9/61, није назначено да лицу које се прими у службу на основу тог конкурса припада накнада због одвојеног живота од породице. Дакле, очевидно je да je тужиоиу признато право на пом. накнаду у недостатку једног од законских услова за које je то право по наведен oj одредби пом. материјалног прописа везано. Признанье права на пом. накнаду, иако je очигледно да није испуњен назначени услов под којим се то право признаје, представља очшледну повреду члана 40, став 1. и 2. пом. Уредбе као материјалног прописа у корист тужиоца као страйке у управном поступку, а на штету друшгвене заједшгце, о којој повреди говори наведени члан 262, став 2. ЗУП-а. Y токвом случају тужени орган као другостепени орган je овлашћен планом 243, став 2. ЗУП да измени ожалбено ренте н>е на штету жалиоца, које je овлашћење он правилно искористио”. Укидање и мењање правоснажног решења уз пристанак или по захгеву странке. Ово je ванредно правно средство које се јавља у два вида и у оба случаја носи изразито обележје правичности. Дешава се да странка има у рукама правоснажно решење којим јој je признато неко право и она то право користи, а орган који га je донео утврди да je тим правоснажним решењем странцн признато право повредом материјалног закона, дакле, да je то решење незакониго у корист странке а на штету друштвене заједнице. Пошто ту нема услова за обнову управног поступка, ни за интервенцију надзорног органа, органу који je накнадно утврдио да je његово за странку повољно решење у њену корист иезаконито, једино остаје да од странке тражи пристанак да то решенье укине односно измени. Ако странка не да пристанак, орган je дужан да поштује своје правоснажно решење, без обзира што сматра да je оно незаконито у корист странке. Ово je први вид оног ванредног правног средства. Има, свакако више, обратите случајева да je у рукама странке правоснажно за њу неповољно решење, а она верује да je тим решењем повређен материјални закон на њену штету. Пошто се то решење као правоснажно не може побијати жалбом ни у управном спору, а нема услова за обнову поступка, нити за интервенцију надзорног органа, странци једино остаје да се са захтевом обрати органу кощ je донео то решење и да на њега апелује да своје решенье, утврдивши повреду материјалног закона на њену штету, укине односно измени. То je овлашћење, а не дужност органа. Он може да усвоји захтев, ако утврди да je решење незаконито, а може, и не оцењујући његову оправданост, да га одбаци позивањем на правоспажност решења. То je други вид оног ванредног правног средства.