Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

384

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

шавања, а и до новог управног спора, ако je странка незадовољна и новим решењем. На тај начин, по мишљењу критичара управног спора за оцену законитости, управна ствар се креће као у затвореном кругу измеВу управног поступка и управног спора, а странке за све то време остају у неизвесности за своја права и обавезе о којима се одлучује. Стога се све чешпе чује захтев за увођење пуне јурисдикције и у управном спору, да судови ншптећи ыезаконите управне акте сами решавају и управне ствари. Само привидно je оправдана ова критика управног спора за оцену законитости и само на изглед умесан захтев за увођење пуне јурисдикције у управном спору. То показује природа управних ствари за чије решавање je све вшпе потребно посебно стручно знање којим мора да располажу службена липа органа управе у чијој су надлежности управне ствари, а ко je по природи судијске функције недосхаје суду. Управне ствари су првенствено намењене оргашша управе, a ређе и другим државним органима (политичко-извршним па и представничким) који имају своје стручне Кадрове за ту врсту послова. Решавање управних ствари од стране суда у управном спору теже je ускладити са функцијом суда. Суд својом организацијом и стручношћу судија као носилапа суднјске функције није подешен за решаванье управне ствари. Улози суда одговара само контрола рада и решавагьа органа на управним стварима и да шппте оспорени управни акт кад утврде да je незаконит, било у погледу проведеног поступка или примене материјалног прописа, после чега je орган дужан да што пре, а најдаље у крајњем законом прописаном року, поступи по обавезној пресуди суда, односно да спроведе поступак и донесе ново решење како налаже та пресуда. Успостављањем правилног и дисциплинованог односа државних органа, као доносилаца управних аката, према судској контроли тих аката, таквог односа какав та контроля претпоставља и без кота не може нормално да функционише, што се нарочито односи на строго испуњавање дужности органа као ту жене стране у управном спору, уклања се споросх којом je досад био оптерећен управни спор за оцену законитости. До одуговлачења управног поступка и понављања управног спора долазило je што je онај однос поремећен, што се органи чији акти подлежу судској контроли не односе према овој правилно и дисщшлиновано, а не по природи самог управног спора за оцену законитости. Потребно je тај однос исправљати у смислу што уреднијег и строжијег испухъавахьа свих законских дужности органа према судској контроли, обезбеђујући што потпуније поштовање хьихових права као странака у управном спору, а не због тог поремећеног односа ыаметати суду да ради послове који не одговарају његовој функцнји, да суд одређује пензије, да врши разрез пореза и допрнноса, да одређује вољну обавезу и др. Y тој неподударности судске контроле и решавања самих управних ствари лежи разлог што судови досад нису скоро нимало користили законско овлашћење за пуну јурисдикцију и у томе je оправдање да управни спор и даље задржи то своје основно обележје. Надлгжност за решавање управних спорова. Надлежност судова за решавахье управних спорова, како je била првобитно одређена, остала je непромењена. За решавахье управних спорова надлежни су врховни судови