Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

412

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Да би објаснио друштвену својину, аутор полази од идеје државне својине у Југославији која води своје порекло из бројних закона о национализацији који су_ донети непосредно после рата. Тугословенски аутори овај период, који je у сваком погледу био под врло великим утицајем совјетских учења о државној својини, називају првим периодом или периодом административног социјализма. Аутор набраја и кратко указује на поједине законе о надионализацији који су донети 1946. године, као и на Закон о аграрној реформы од 1945. Концепција друштвене својине je, према проф. Клоросу, свакако најоригиналнија и најконтроверзнија карактеристика савременог јутословенског права својине. Треба одмах напоменути да није само земља предмет друштвене својиие већ да се у друштвеној својини могу наћи и ствари. Штавише, земља и ни je највреднији део друштвене својине. Аруштвена својина има два вида: правый и економски. Економска страна друштвене својине своди се на констатадију да највећи део друштвене својине чине средства за производњу. Аутору се чини да би најбоље одговарала негативна дефиниција друштвене својине према којој je друштвена својина све што није државна, приватна или лична својина. Y ствари само ови негатизнн елементи су јасни јер кад се преВе на покушај да се објасни садржина друштвене имовине, искрсавају бројни проблеми који чак еш југословенском правнику нясу јасни. Позивајући се на Кардеља, аутор констатује да се друштвена имовпна у Јутославији повезује, иако не искључиво, са једном другом карактеристиком југословенског друштва а то je самоуправл>ан>е у привредним предузећима. Формула се састоји у томе да радыици који су добили државну имовину управљају том имовином у име друштва тако да та имовина постаје друштвена. Покушавајући да објасни настанак друштвене имовине, аутор полази од чшьенице да je у почетку, слично као и у СССР и другим социјалистичким земљама, nocTojava државна својина и да je друштвена својина, у ствари, произашла из те својине. Међутим, током времена друштвена својина je nocrava тако доминантна да je помрачила све остале облике својине, укључујући и државну. Друштвена својина била je нужна за даљи југословенски развитак, у коме je дотле било доста тешкоћа од којих je једна од врло озбиљних била гломазни бирократски апарат везан за постојање државне својине. Са правног становишта прелаз из државне у друштвену својину обухватао je два паралелна корака. Hajnpe je требало омогућити радыицима у привредним предузећима самоуправу, а затим, да се имовина која им je дата прогласи за друштвену коју су радгащи држали „као сопственици”. Једном кад je овај принцип проглашен, почео je да се примењује не само на предузећа већ и на државне органе и установе. Према Гершковићу, кога аутор доста опширно цитира, друштвена својина je уставноправни појам. Према тој теорији друштвена имовина je дата друштву као целини. Органы друштва не могу битн неограничени корисници друштвене имовине, то ће рећи, они не могу да њоме рукују безусловно, јер су права друштва шира од права друштвених органа. Дале, Гершковић наводи да друштвена имовина у ствари има прелазни знача] jep je њена суштина негативна найме њен je циљ укидање приватне својине. Он даље наводи да правилан развој социјалистичког права ни je у развијању друштвене имовине већ у „праву произвођача на плодове свога рада”. Према Растовчану, чија се мишљења аугору чине доста реална, „ако желимо правно да видимо ко je носилад друштвене свсјине ми неминовно долазимо до државе... за друштво не постоји други правый израз него држава, уосталом, бар онолико дуго колико постоји држава”. По трећој теории, коју заступа Гаме, друштвена имовина je у основн економска категорија. Рейн да je друштво сопствеыик друштвене имовине може социолошки бити тачно али правно мора постојати правки субјект. Превасходно je тај субјект држава као правый титулар права својине с тим што држава делује као представшие друштва. Мейутим, то није само држава, jep права врше и поједине републике, привредна предузећа, свако у одређеној сраз-