Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

107

ПОЛОЖАТ ЈУГОСЛАВШЕ Y МЕБУНЛРОДНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

радњу која служи учвршћењу мира, јачању узајамног поштовања и пријатељства народа и држава за „што слободнију размену материјалних и духовних добара”. Нацрт устава полази и корак даље, прокламујући као један од циљева спољне политике развијање демократских и социјалистичких међународних односа у свету, заснованих на начелима активне мирољубиве коегзистенције, начелима Повеље YH и на начелу социјалистичког интернационализхма. Y питању je традиционална спољно-политичка оријентација Југославнје. Стоји чињенида да су циљеви и начела спољне политике, посебно политике несврстаности и активне мирољубиве коегзистендије унети тек у текст YcTasa из 1963.; међутим, своје корене та политика вуче још из времена Јалске конференције 1945, када ce Соцнјалистичка Југославија, са још непризнатом владом, жестоко супротставила подели света на интересне сфере из којих ђе касније произаћи блоковска по дела света. Борба против догматизма, која je уследила после 1948., омогућила нам je да јасније сагледамо и исполнимо аутентичност наших револуционарних стремљења, на унутраппъем плану кроз изградњу самоуправног социјализма а на међународном кроз борбу за превазилажење блоковске поделе света. Y склопу те политике начело содијалистичког интернационализма поставлено je на општем, универзалном плану, а не у односу на једну затворену сферу или блок. Глава VIII уводног дела Нацрта устава, у којој су нзложени циљеви и начела сполне похштике;, садржајно богата, идејно инспиративна, мислим, да није најсрећније компонована. Требало би јасноће ради, раздвојити цихьеве сполне политике од начела; у редоследу и једних и других требало би поћи од општих ка посебним, од већ утврђених и преузетих обавеза на међународном плану, на бази вишестраних међународних уговора, ка онима које представљају само нашу једнострану обавезу, преузету овим уставом. Нелогично je помињати најпре начело немешања у унутрашње послове других држава, решавања спорова мирним путем итд., па тек онда поменути Повелу YH из које та начела управо и произилазе. Нех\огично je поставнти најпре захтев за слободнијом разменом материјалних и културних добара, за Сх\ободом међусобног обазештавања итд., па тек на крају захтев да се одбаци сила или претња силом у међународним односима. Сувишно je доказивати да проблем силе у атомској ери представлю основни животни проблем међународне заједнице, a одбацивање силе предуслов коегзистенције и могућност остварења свих осталих цилева поменутих у глави VIII. Нелогично je да се најпре помиње право народа на самоопределение, права надионалних машина итд., а тек на крају опште прихваћене норхме међународног права чији су само делови напрел наведена права. Коначно, у склопу главе VIII можда би требало посветити више места дефиницији и елементима политике несврстаности чији смо ми најдоследнији поборник. Превазилажење блоковске поделе сахмо je једна компонента те политике, несумњиво изузетно значајна, али недовольна за потпуно сагледавање несврстаности као новог хмодела међународних односа.