Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

111

НАДЛЕЖНОСТ РЕПУБЛИКЕ У ОБЛАСТИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

пажња. Посебно и због тога, што je ово једна релативно нова функција коју република има у својој надлежности унутар федерације. Вођење спољне политике захтева утврђени систем припреме и доношења одлуке, затнм реализовање одлука у спољним односима и, најзад, спровођење тако установљене политике у унутрашњем политичком животу. Нацрт устава Социјалистичке Републике Србије регулише прву фазу спољнополитичког процеса утврђивањем надлежности Скупштине СР Србије у члану 298, ставу 4. у којем каже да Скупштина „размахра питања из области спољне политике и међународних односа и даје сагласност на закључивање меВународних уговора ,у случајевима предвиВеним Уставом СФРЈ”. Аруге две фазе спољнополитичког процеса нису explicite регулисана у Нацрту устава. Који орган Републике je надлежан за развој „политичких, економских, културних и других односа”. Ово питање je веома значајно како за надлежност републике у заклучивању међународних уговора од стране федерације тако и за самостално учешће републике у развоју меВународних односа. Мислимо ютак да je од нарочитог значаја за републику? облает меВународне културне и научне сарадње, затим сарадње на пољу социјалног и здравственог осигураньа, jep je у овим областима република искључиво надлежка на унутрашњем плану. Повезаност спољне и унутрашње политике указује на значај који републике имају и на плану меВународне политике када су у питању ове области. Правно je несумњиво да меВународни уговор ни капацитет има федерација и у овој области. МеБутим за само закључивање уговора у овој области надлежност република je пресудна у процесу одлучивања (не само у овој области). (Члан 251. Нацрта устава СФРЈ). Као што je познато, само закл>учен>е уговора није и коначно постизање циља због којег се уговор закључује. Y току његовог спровоВења у дело републике имају значајну улогу. Ко у републици и како? Затим, по правилу овакви уговори садрже низ овлашћења а непосредни учесници у реализацији циљева ове уговоре даље развијају и богате њихову садржину. На пример, уговори о меБународној научној сарадњи садрже низ одредаба које се односе на установљавање заједничких научних публикација, меВународне сусрете паучних радника, размену стручњака и, најзад, замашна заједничка истраживавьа. За реализацију ових уговорних одредби потребна je одре Вена надлежност органа који Be развијати службе за реализацију овако утврВене меВународне сарадње. Поред уговорних облика сарадње, ови уговори остављају могућности уговарања у непосредним контактима научних институција или институција које се баве организацијом научног рада. Стање праксе на овом пол>у у нашој земли не може се сматрати задовол>авајуВим. Управо у овој области недостаје организација ове знача јне делатности те се н>ен ве/шки део одвија стихијски тако што научне организације или појединци самоиницијативно без плана и организације заснивају овакве односе у меБународним размерама. Овакво стање само може штетити овој врсти односа а с обзиром на значајне политичке импликације меВународне сарадње на овом пол>у. Из свега изложеног склони смо да мислимо да je потребно и у уставном тексту указати на носиоце и оствариоце ових функција репу