Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

60

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

би били међународни уговори у смнслу меВународног јавног права те би доводили до одговорности републике у случају њиховог неизвршења, односно до викарне одговорности СФРЈ, чији je она део. Из тога проистиче даље питање може ли се СФР.Т учинити одговорном без свога пристанка, дакле актом само једне републике, која, опет, сама просуВује да ли je тај њен акт у сагласности са спољном политиком и меВународним уговорима СФРЈ? Летимичан упоредноправни преглед показује да су савезне државе које допуштају федералним јединицама склапање меВународних уговора ретке. И онда када je склапање таквих уговора допуштено, слобода уговарања je, као у Швајцарској, сведена на уску и тачно одређену меру, или je, као нпр. у СР Немачкој и САД, подвргнута одобрењу савезних органа. Према могућем тумачењу републичких нацрта, које смо овде изнели, наше федералне ј единице имале би прилично широку, непоуздано утврВену слободу уговарања, без надзора федерације. Y том погледу оне би се приближиле федералним јединицама СССР, којима je изменом Устава СССР од 1944. године дато право да заклучују меВународне уговоре (чл. 18а). Обо се право, међутим, мало користи и то само од стране две републике, Бјелорусије и Украјине. Осим тога, према Уставу СССР совјетска федерација одреВује заједнички став у односима република са странам државама (чл. 14), а, с тим у вези, Министарски савет СССР има право да обуставља одлуке министарских савета федералних јединица (чл. 69). Који се закључци и сугестије могу извести из ових кратких напомена? Пре свега, нема спора да у Нацрту устава СР Србије све спољнополитггчке додире републике треба подвести под ограничена садржана у Нацрту савезног устава, тј. наметнути им и обавезу усклаВености с уставним начелима меВународних односа, утврВеном спољном политиком СФРЈ и меБународним уговорима СФРЈ. Треба се, затим, определити за или против меВународне уговорне способности федералних ј единица, где, изгледа, има колебања. Ако се таква могућност прихвати, што није у нескладу с нашим федерализмом и Југославију не претвара у конфедерацију, треба нмати у виду све последние таквог става и како у савезном тако и у републичким уставима јасно их регулисати. При том би требало поново претрести питање области у којој та утоворна способност постоји, постојање потребе за неком санкцијом федерације, и унутрашње правне обавезности таквих уговора. У том случају би републички устави морали да садрже одредбе налик на ону из чл. 187. Нацрта савезног устава који говори о ступању на снагу меВународних уговора и о условима под којима судови непосредно примењују меВународне уговоре, а Устав СР Србије и одредбе о склапању и ратификации таквих уговора. Ако се, пак, заузме став да републике не могу склапати меВународне уговоре са страним државама, већ да њихови органи могу само ступати у односе с одговарајућгш оргаыима страних држава и при том постИзати споразуме којн нмају технички карактер одржавагьа односа уреВених меВународним уговорима СФРЈ, и којима се могу обавезивати само ти органи, а не неко други, Нацрт устава СР Србије не би могао да говори