Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

215

ДИСКУСИ JA

на одреБеном подручју нису у потпуности изразиле праве националне и социјалне снаге (а посебно друштвени хегемон) и да се класни непријатељ ушанчи у наше просторе, с једне стране н што су неки протагонисти теорије критике света постојећег били а нико није тако кратког памћења да се тога не сећа • сапутници и слуге бирократије, с друге стране. Њима je својевремено било врло удобно у крилу бирократије и нимало им таква познција није сметала, иако je итекако била антирадничка. Извесни „новолевичари” окренули су леБа домовини још онда кад je ова водила битку против Информбироа, док су други прешли у галопу, нарочито 1968, на другу страну настојећи по сваку цену да заузму челну позицију. Очигледно je да су се преконтали. То je по свему судећи немалом броју од њих јасно, али им je, изгледа, још јасније да прекидач није у њиховим рукама. Они данас бесно себе хватају за реп и проповедају нови догматизам, при чему има и таквих који су чак пали у идиотизам професије. НевиБени je цинизам да неко ко je у доприносу овој земљи последњи, покушава да се (наравно под окрил>ем мимикрије) протури као први. Анотирашш није, дакако, ни издалека указано на све капџије које су им врата отвориле, укључујући ту и либерализам чије су заслуге за феномен „елите” несумњиво мамутске. Кад се о томе буде темељно расправљало, биће потребно ставити у оптику посматрања и једну њихову стратегијску творевину која се састоји y стварању култа од својих истомишљеника смишљеним и систематским пшрењем прича да je односна личност „изузетан талент”, „посебни дар природе”, „научник светског гласа” итд. пт. сл. То тим пре што je сврха овог апотеозирања и та да унапред декуражира сваког потенцијалног опонента. Та предикаментност одводила je и томе резултату да су неки од тих „бриљантних умова” почели да живе у самообожавању. То показује и случај једног полетарца који je, на примедбу старијих колега да није требало да објави безвредан рад о коме се разговарало, самоуверено одговорио да je он раније објавио сличая рад, али да са њим нико није полемисао нити верује да ће се ико на то усудити. Пажљив увид у овај други рад показу]е да je исти прилично удален од нивоа једног рада за који би се могло рећи да има научну вредност. Теорија о више марксизама није нимало нова, нити она представља изум који се родио у Јутославији, иако би некима такво ауторство годило. Она je закаснели и помијарски ехо приспећа бофл робе и на наше тржиште. Њен импорт и кријумчарење су један од контекстурних елемената стратегије која марксизам стално држи на нишану. Уставни амандмани су раскрчили прву деоницу на путу који ставља творце материјалних и духовных добара у позицију да суверено одлучују о резултатима свога рада. Ако се ово има у виду, онда није тешко схватите побуде које су навеле све антисамоуправне снаге да тако оштро и без оклевана ступе у акцију против амандмана. МеБу првим сегментима тих снага које су се и овде нападно огласиле били су националисти. Национализам као идеологија буржоазнје морао je, по природу свога бића, да устане против мисли чија реализации а елеминише подлогу егзистенције оних чији je он део одеће. Какве je стравичне последице донео национализам у нашој недавној прошлое™ тешко je исказати и оне су опомена свему што je достојно