Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

227

ДИСКУСИЈА

рећи и животно пнтање те заједнице, а да ће то питање бити и дал>е, вероватно join дуто времена, на дневном реду, све док радничка класа сваке југословенске нације и народности, самоуправно организована, не освоји стварно, чврсто и коначно, доминантне позидије, док се не претвори деиста у „надионадну класу” сваке републике и покрајине. Y прошлости југословенских народа, у њиховој историји нарочито с краја XIX и током XX века, национално питагье доминирало je у извесном смислу економским, друштвеним, политичким и културним животом jyi’o словенских земаља, било увек и у свему присутно. Борбе за потпуно национално осамостаљивање и ослобођење појединих југословенских народа као и, мада релативно мање наглашене, истовремене њихове тежње и борбе за заједницу политичког живота, за једну јачу национално-политичку формацију, која би им омогућила опсханак и напредак, биле су стадно на дневном реду и прожимале сва збивања у њиховој новијој историки. Y исто време различит посебни интереси владајућих слојева и трупа у тим нацијама, почели су врло рано изазивати националне антагонизме, супротности и спорове. Док су се углавном само омладинди југословенски оријентисани, и социјалдемократске странке у свим југословенским земљама, одушевлено и без резерве залагали и борили за једну заједничку југословенску државу, мада полазећи при том од нетачые концепције националног унитаризма, од схватања о постојању једног јединственог троименог народа, или који то треба да буде дотле су све, или готово све буржоаске странке и грађански политичари кзражавали више или мање основане меВусобне резерве, и меВусобно неповерење, они су чак показивали мржњу или презир према другим народима, нарочито тежње за хегемонијом које су биле посебно изражене међу српским грађанским полгтгчарима, вероватно и због посебне улоге српске државе у рату. YKpaTKo; национални моменат био je толико изражен у историји југословенских народа у XX веку, да се слободно може тврдити :да се мало шта у најновијој, савременој југословенској историји може разу мети како вала, ако се о томе стално не води рачуна, ако се то стално нема пред очима. Спорови надионалног карактера између буржоаских политичких представника, нарочито тадаппьих представника хрватског и српског народа, постајали су и у првом светском рату, у току којег су иначе они сви, сваки својим снагама ,радили на стварању заједничке државе, а ти спорови постајали су све изразитији. отворенији, и оштрији уколико се више приближавало време прводецембарског стварагьа краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ти су се меВунационални спорови и сукоби наставили и у читаном раздобљу између два светска рата, добијајући све оштрије, па чак и монструозне облике политичких убистава и крвопролића, стално подстицани и распиривани од владајућих трупа и монархије, а пре свега од авладајућих политичких гарнитура српске буржоазије која ни по коју цену ни je хтела да се одрекне свог хегомонистичког положаја у унитаристички и монархистички уређеној држави. Y току другог светског рата за разлику од ситуације у првом светском рату када je предности српске државе, народа и војске као и међународне ситуације српска буржоазија, подржавана од великих сила,