Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

473

ПРИЛОЗИ

Као веома плодан правац психологије сматра се неуро-рефлексолощки правац, који je развио совјетски научник Павлов,, а допринели су лгу и друга научници (Бехтерев, Шерингтон (Sherington), па je и Бинет описивао улогу говора у смислу условиях рефлекса) ( 6 ). Према овом учењу, основни физиолошки механизам представља рефлексна активност нервног система, а посебно мождане коре. Y можданој кори се формирају условии рефлекси, то јест повремене нервне везе, а као резултат истовременог деловања различихих дражи на поједине делове коре. На све психичке процесс треба гледати као на одре Вене врсте условных рефлекса који се стварају измеВу различихих делова нервног система ( 7 ). Неурорефлексологија преко бихевиоризма, још вшпе него у криминологији, долази до изражаја приликом изучавања процеса извршегьа кривичних санкдија и оцене његове ефикасности. Сматра се да поставке Павлова о условном рефлексу чине један од основних метода бихевиоризма ( 8 ), о коме ћемо још говорити не само као о психолошком правду него и као о правду криминалне психологије. Сем тога, поједине присталице марксистичког правца у кршшналној психологији, нарочито меВу совјетским э.уторима, истичу да баш учегье Павлова о условном рефлексу представља разраду марксистичке поставке о примарности материјалног над духовным и такоВе да основу психичке активности треба тражити у улози централног нервног система, посебно у кори великог мозга. ( 9 ) Неки друга психолошки правци, слично као и неуро-рефлексолошки, уграВени су у делове извесних криминално психолошких праваца. Тако je, на пример, генетичко-еволутивна психолОгија Крегер, Вернер, (Krueger, Werner) утицала на развој биолошког правца у криминологији односно и у криминалној психологији. Генетичко-еволутивна схватања приписују велики значај наслеВу, те се чак наслањају и на Хекелова (Haeckel) схватања о понављању еволуције врсте кроз сукцесивне форме мењања човековог ембриона. То иде и дал>е, па некн аутори и у развитку детета после рођења виде аналогију са развојем врсте, занемарујући далеко важније друштвене утицаје на психички развој. ( 10 ) Ове нас концепције подсећају на стару превазиВену Ломброзову доктрину злочиначке дегенерације, a појављују се и у разних криминолошких теорија о блиганцима (Ланге, Розанов (Rosanoff), Штумпфл (Stumpfl) и др.), утидају поремећаја ендокриних жлезда Шлап (Sohlapp) и Смит (Smith) и друга, ( п ) па чак и у ненаучним теоријама о криминалетету раса. Типолошгси правац у психологији Кречмер (Kraetsclimer), Шелдон (Sheldon) такоВе je нашао свој одјек у криминологи)и, али се не може рећи да je ту утицао на конституисање посебног правца него je,

(6) Maurice Reuchlin: Historie de la Psychologie, стр. 26, PUF, Париз 1957 (125). (") Рот: Огапта психологија, стр. 11.

(8) Reuchlin: Histoire de la Psychologie, стр. 29.

(9) Напр. Ф. М. Решетников: Современая американская криминология, стр. 145, Юридическая литература, Москва 1965 (170).

(io) Reuchlin; Histoire de la Psychologie, стр. 83.

(и) Hermann Mannheim: Comparative Criminology, Vol. 1, стр. 231—235, Routledge & Kegan Paul, London 1970 (415 + XIX).