Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

475

ПРИЛОЗИ

них учења творца психоанализе Зигмунда Фројда (Sigmund Freud). Стога ћемо ми овде само најупрошћеније рећи да се под психоанализом може подразумевати учење о несвесном, које се рачва на теоријску и практичну психоанализу, а ове се даље деле у правцима проучавања или примене на болесну или здраву психу ( 10 ). Данае je у науци прихваћено да се у области несвесног одвијају психичка збивања која могу утицати на свесни психички живот и деловати на човеково понашање. Сам Фројд дотицао се извесних проблема у вези са криминалитетом, па je поред осталог дао занимлив опис „злочинца из осећања кривице” ( 17 ). МеВутим, низ других писаца стварао je систематска криминолошгеа дела на бази психоаналитичкнх концепција изграВујући тако један снажан правац криминалне психологије Александер (Alexander), Штауб (Staub), Рајк (Reik), Абрахам, Ајхорн (Einhorn), Цулигер (Zulliger), Фридландер (Friedlander), Абрахамсен, Цилборг (Zilboorg), Гловер, Лагаш (Lanaghe), Морен (Moser) и др. За овај криминално психолошки правац такоВе треба напоменути да се он понекад комбинује са неким другим правцима ове научне дисциплине. Психоаналитичком правцу je свакако најдали бихевиоризам, јер су то две изразито противречне тежње у савременој психологији. Али у биолошком, психопатолошком, па чаге и социјално психологиком правцу криминалне психологије можемо наићи на понеку психоаналитичарску идеју. Клининки криминолози често су и психоаналитички оријентисани Де Груф (De Greeff), Еснер (Hesnard), Majy (Mailloux). Однос, пак са маргесистичким криминално психологшсим правцем није још научно расправлен. Извесни марксистички аутори категорички одбацују „фројдистичке теорије" ( ls ). МеВутим, низ аутора психоаналитичара (Адлер, Рохајм (Roheim), Суливан (Sullivan), Кардинер, Ериксон, Хорни (Homey), Фром (Fromm), Маркузе (Marcuse), Карузо (Caruso) ( i 9) разраВује марксистичке поставке и критикују биодошку оријентацију Фројда. Они истину значај друштвених утицаја, поред осталог, и на формирање несвесног дела психе С 2O ). Чини се да поједине поставке психоанализе (нпр. утица ј до живљаја из раног детињства на каснији развој, значај фрустрација за агресивно понашање, и др.) постепено у одговарајућој мери бивају уклучиване у марксистичку криминологију. Социјална психологија може се квалификовати и као посебан правац у развоју психолошке науке, али исто тако она представља и једну посебну доста јасно дефинисану дисциплину, ко ja je настала до-

ре) Dr Manfred Rott-Bodenhausen: Der Zugang zum Verbrecher (Die Bedeutung dei Tiefenpsychologie für Strafrechtswesen und Kriminologie), стр. 17—18, Kriminalistik Verlag, Хамбург 1965 (112).

(17) Sigm. Freud: Einige Charaktertypen aus der psychoanalytischen Arbeit (287 —314), 111 Der Verbrecher aus Schuldbewustsein, стр. 312, Gesammelte Schriften. Zehnter Band, Internationaler Psychoanalytischer Verlag, Leipzig (Wien) Zürich 1924 (445).

(18) Решетников: Современная американская криминология, стр. 143—145.

(is) Владимир Јаковл>евић: Психоанализа и антропологија, стр. 23, предговор юьиге Игор А. Карузо: Социјални аспекти психоанализе.

(20) М. Г. Ярошевскнй: Психология в XX столетии, стр. 212, 213, Издательство политической литературы, Москва 1971 (368).