Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

меном начела народног самоодређења прокламованог од председника САД Вилсона и од свију Сила Споразума", како се истицало у адреси делегације Народног већа престолонаследнику-регенту Александру, 1. децембра 1918. године. Другим речима, када се применом националног начела улидала Аустроугарска било је природније да се Краљевина СХС образује не као вишенационална и федерална држава него као демократска држава-нација по узору на уређење Сила победница. 32 Штавише, њени творци су је административно поделили на области, округе, срезове и општине, не према национално-историјском мерилу, већ према природним, социјалним и економским карактеристикама. Веровало се да је могуће, као и у САД (а узимао се у обзир и процес националног обједињавања Немачке и Италије), од јужнословенских народа створити јединствену нацију, Југословене. С обзиром на мале етничке разлике, као и на раније прихватање новоштокавског дијалекта српског језика као основе заједничког књижевног језика Срба и Хрвата, тај задатак се чинио могућим. Показало се, међутим, да је идеја југословенства била прихваћена претежно од српског народа, што је разорно деловало и на његову надионалну свест и на способност да се одржи и развија у надолазећим бурним временима. Против новостворене заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца дигле су се у то време моћне снаге. Ватикан није с радошћу прихватио нестанак Аустроугарске, у којој је католичка вера била званична државна религија. Отуд је на Југославију гледао као на вештачку версајску творевину, на чијем докидању је радио с различитим интензитетом до коначног остварења тог циља. С друге стране, тврдећи да је великосрпски хегемонизам и конзервативизам главна препрека за остварење социјалистичке револуције у Југославији, истом циљу разбијања Југославије тежила је и Коминтерна, као н њен инструмент у Југославији - Комунистичка партија Југославије. Зато не треба да чуди што су међусобно могли сарађивати, пзмеђу два светска рата, хрватске усташе и југословенски комунисти. Занимљиво је, при тој сарадњи, да су словеначки и хрватски комунисти били свесни националних циљева својих народа, а већина српских комуниста је својом отаџбином сматрала не Србију и Југославију него СССР. To је био и одлучујући разлог што је, у пројектима КПЈ о остваривању права на самоопредељење

32 Француска, Енглеска и Италија биле су п остале уннтарне националне државе, а САД су, у том временском раздобљу, представљале федералну нацпоналну државу (сви амернчки држављани, без обзира на њихово етничко порекло, сматрани су по националности Американцима). Идеја о САД као вишенадионалној, вишеверској и вншекултурној државн, новијег је датума и није ни данас универзално прихваћена.

340

Будимир Кошутић, Идеја револуције и држава народа српског (стр. 325-345)