Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

доћи у смислу правила о подељеној одговорности: „оштећеник који је својом кривицом допринео да штета настане или да буде већа него што би иначе била, има право само на сразмерно смањену накнаду“, а „кад је немогуће утврдити који део штете потиче од оштећеникове кривице, половину штете сносиће сам, а половину ће му надокнадитн штетник“. 5 Премда је примарни интерес оштећеника репарација, односно интегрална накнада штете, то не искључује и интерес оштећеника, али и заједнице, да се штетник још и казни ако је штету проузроковао намерно или из грубе непажње. Наиме, са становишта појединачног моралног ннтереса оштећеника и са становншта интереса друштва за очувањем моралних вредности, постоји битна разлика између случаја кад је штета проузрокована намерно или из грубе непажње, с једне, и случаја кад је штета причињена из обичне непажње, с друге стране. Намерно илп из крајње непажње проузроковање штете код оштећенпка по правилу изазнва „инстинкт освете“, јер је долозна противправна радња штетника истовремено прнватни и морални деликт, а и са становишта религијских вредностн представља својеврсни грех. 6 Отуда, можда је основна аксиолошка слабост репарације, односно накнаде штете као грађанскоправне санкције - независно од степена крнвице управо у томе што је маргинализовање значаја степена крнвице у корист ндеје ннтегралне накнаде водило, додуше, томе да се „у цео систем накнаде на прво место поставе интереси оштећеника, али је водило и снижавању моралног садржаја права, јер се санкција исте тежине и форме (интегрална накнада штете) по правилу нзриче и против штетника који је штету проузроковао из обичне непажње и штетника који ју је проузроковао намерно или из грубе непажње. Премда санкционисано накнадом штете, долозно проузроковање штете остаје правно и морално некажњено.® Стога, идеал апсолутне, „казнене правде“ упућује на то да идеја репарације и идеја приватне казне могу бити у много већем степену компле-

5 М. Константиновић, op. cit. (чл. 154), стр. 97.

6 Т, Живановић, „Дуалитет кривичних санкција, казне и мере безбедности", Основни проблеми кривичног права и рруге сшудије, ед. „Класици југословенског права“, Београд, 1986, стр. 247.

1 „Истиче се да је за оштећеника по правилу инднферентна околност са којим степеном кривице му је штетнпк проузроковао штету, за њега је, дакле, важна ннтегрална накнада, а не степен кривице штетннка" - С. Перовић, op. cit., стр. 17.

8 Изузетак представља проузроковање штете умишљајним кривичним делом, кад се досуђује накнада која је већа у односу на објектпвну вредност претрпљене штете - накнада афекционе вредности; С. Перовнћ, op. cit., стр. 13. По речима М. Константиновића: „Кад је штета проузрокована умишља]ним кривичним делом, величина претрпљеног губптка одређује се према вредностп коју је ствар имала лично за оштећеника" (чл. 152, ст. 2, Скиид за законак о облигаиијама и yloeopiuna).

384

Бранко А. Лубарда, Казнена накнада (стр. 382^109)