Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

МОЈА ШКОЛА

Ове 1974. године наша школа је извршила адаптацију зграде, допунила инвентар и набавила нова учила. Својим средствима она то, наравно, не би Могла да учини да Јој у том нису помогли:

ШКОЛА ДРУГАРСТВА И ЉУБАВИ

Моја школа има машне у мојим кикама, има и велике тајне на великим сликама. Моја школа има поглед оца кад се уморан врати кући, има срећне очи мајке кад јој ћак доће певајући. Моја школа има широке и нежне руке да загрле и поведу у чудан свет открића, моја школа иМа прсте који најлакше закопчају дугме ћачког капутића. Моја школа има много науке и знања, јер она је мудра: ВЕК И ПО ПОСТОЈАЊА!

БИЉЛНА ПАВЛОВИК,

VI3

ЗАПИСАНО НА КЛУПИ

Поглед ми се зауставл>а на стаpoj, рањавој школскбј клупи на коЈој су исписајиа нека давна, мени драга имена ... Y углу, сасвим скоивено и ненаметљиво, лежало је једнб мало црвенб орце. Зрачило Је нешто из те две криве линије, нешто топло И меко, налик на додир мирис Ног пролећног ветра. У средини срца, тог ђачког симбола љубави, исписана црвеном хемијском оловком, тамновала су два имена: Цеца и Гбран. Одједампут сам постала сигурна да су то онај Горан и она Цеца из мог одељења,

који су седели у петој клупи до прозора... Успомене су почеле да навиру као набујала река. Опет сам проживл.авала оне минуле ђачке дане, али на један другачији и много дубл>и начин. Љубав између Горана и Цеце брзо се открила и ширила међу девој’* чицама и дечацима, прво кроз наше одел>ење, а после и кроз целу школу. Сећам се како су се m часовима гледали испод ока и Како су се не како чудно осмехивали једно другом. Све оу то радили TajiHo, јер су се бојали да их неко не примети. А било је увек оних кој’и су, гледајући у њих, покушавали да себе на-

смеју, а њих исмеју. Наш разредни је, чини ми се, све то знао али се увек понашао као да нишга не примећује Почетком друтог полугођа Цеца је отишла из нашег одел>ен>а а Горан је остао сам у својој клупи до прнззора. Сигурко је тада нацртао срце и у њему напиоао: Цеца и Горан. Од тада је прошло доста година и њих двоје се никада више нису видели, али је на старој дрвеној клупи остала једна чиста и невина л>убав да подсећа на најлепше доба живота.

ЈАСМИНА НОВАКОВИН,

VIII-4

ПРЕЛЕПА СТАРИЦЕ

Славиш сто педесет година, а за мене си увек млада бела лабудица. Сваког дана с истом топлином грлиш прваке голуждраве тиће и најстарије полетарце што ће за две три године излетети из твога ћнезда. Несебично дарујеш свима мудрост стогодишњег искуства и свој вечито младалачки елан. Поносиш се својим вуковцима, малим свезналицама, а брижно опомињеш лењивце и немирке. Подједнако их учиш другарству и раду и л>убави према домовини. Веселиш се и као да се пропињеш више кад ходницима и двориштем забруји раздрагани смех, кликтај среће и прво шапутање. Опрашташ се од петнаестогодишњака са материнском жел>ом да буду још бол>и, вреднији. Y њиховим очима читаш захвалност и л>убав. Они ће увек памтити са нежношћу песму твога звона која се меша са откуцајима црквеног сата и треперавим шуштањем тополиног лишћа.

ИЛУСТРАЦИЈЕ Y ОВОМ БРОЈУ: ОЛГИЦА ЈАКОВ ЉЕВИП

10

150 ГОДИНА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „ЈОВАН ПОПОВИЋ"