Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

Краљевачки пионири у Пољској (Наставак са 6 стране) Никадасвет не би смео да дозволи да се нено поигра са толиким људским животима. А колино је оваквих патњи било широм Европе!? И док тужне успомене полако бледе, пред нама заблиста свом својом величином и лепотом град Нраков, кроз кога је вијугала Висла. Висони торњеви, катедрале, стари градови засенише нам очи. Шта пре видети? Шта пре сазнати о њима? Да ли о старом граду који се налази на брду Вавелу који доминира Нраковом, а огледа се у језеру у коме је живео злоћудни змај, да ли о краљевској катедрали која блистајући нам говори о раскоши времена у коме је настала и у којој су оставили трагове многи краљеви, да ли о звонари коју краси тешко Зигмундово звоно тешко осамнаест тона, да ли о згради универзитета у којој је и наш нобеловац Иво Андрић студирао, или о... ? Повратак тужан и радостан. Тужан због растанка са новим драгим пријатељима, радостан због поновног сусрета са својим ближњим. И опет сузе радоснице. Из десетине грла оте се песма: „Ој Мораво, моје село равно...“ Емилија Вукосављевић, уч. Vll 2

MOJИ ДРУГОВИ ИЗ ЧЕПИНА

У далеком Чеоину близу Оси јека, живе моја два друга. Упо знао сам их недавпо нада су дошли да пооете нашу шнолу и гробље стрељаних ђака у Ирагујевцу. Наша школа одавно гаји прија тељске односе са школом у Чепиму. Краљево и његову околину, а после одлазе да посете гробље стрељаних ђика у Крагујевцу. Ову посету узврађају наши ученици сваког пролеђа када одлазе на екскурзију, тада свра ђају у Чепин и упознагу се са знаменитостима Осијека и око лине. И ове године у нашу школу 20. октобра дошла је из Чипина група од четрдесет и пет деча ка и девојчица са три наставни ка да посете наш град. Ми смо се у школи дотовори ли да свако прими по неког на пренођиште. И ја сам зажелео

да приммм два друга, да стекнем пријатеље из друге републике. Моји гости су били Перо Ченгић и Миодраг Мишковић, ученици оомог разреда. Оба су добри дечаци и примерни ученици. Са њима сам се лепо упо знао и спријатељио, причали смо о животу и раду v школи. они су мени причали о Осијеку и Чепину, а ја њима о Краљеву Предвече сам их одвео у град и показао им знаменитости Кра љева: Споменик победе и отпора, заједно гледали филм »Црвена земља« најсветлији до кумент о тешкој прошлости Краљева. Сутрадан су моји другови морали кренути. На растанку смо се договорили да ћемо се дО|Писивати, посећивати и учврс тити наше пријатељство. Мишко Вучетић

Утисци: сА екскурзије колектива наше Школе

Схватајући да се Земља највише воли која се упозна, Наставнично веће организовало је за нолентив четвородневну енснурзију. 27. јуна на пут је нренуло 40 чланова нашег нолентива. Аутобус „Аутотранспорта“ обогаћен шалом, песмом и разговором, јурио је нашем циљу Марибору. Дочен у Марибору био Је више него срдачан. Директор Шноле „Драго Иобал“, са нојом смо се побратимили, саченао нас је испред Марибора нано не би лутали. Нове шале, вицеви, љубљење означили су наш сусрет. Пут се кратно наставио до просторија Шноле где су нас веома срдачно и топло, нао старе знанце, примили наши побратими. После одмора код наших пријатеља, сутрадан 28. јуна, за'Једно са њима нренули смо на излет по Корушној. Циљ излета био је обилазак словеначне гимназије у Целовцу, нао и разгледање Норушне. Норушна област у нојој живи у велином броју наш живаљ, Норушни Словенци и Градишћансни Хрвати, као национална мањина у саставу Аустрије. Норушна област ноја се до 1918, налазила у саставу Аустроугарске, после распада исте, ниуе се прикључила матици, него је остала у саставу Аустрије. Наиме, после I светсног рата у Норушкој је спроведен плебисцит ноји је због неспособности великосрпске буржоазије испао на штету живља. Ова неправда није исправљена ни после li светсног рата из разлога што нова Социјалистична Југославиуа није била по укусу буржоаских држава Западне Европе. Пут преко Норушке био је занимљив, а сусрет са професорима и наставницима словеначке гимназије у Целовцу више него срдачан. Над човек погледа колина је чежња тих људи за домовином, осећа се још више поносним што живи у слободној социјалистичкој Југославији. После разгледања школе и упознавања са условима живота и рада наших људи и разгледања самог града, кренули смо у обилазн места где су се устоличавале карантенске војводе на Госпосветсном пољу. Haijзад, крећемо за Марибор. Прелазан границе унео је ново расположење међу нама. Земља и предели са наше стране изгледали су нам много лепши од оних са друге стране границе. Стижеемо у Марибор. Одлазимо нод наших пријатеља да би се опет навече окупили на другарско вече приређено у нашу част. Са пријатељима време много брже пролази него обично. Вече испуњено песмом, музиком и шалом неосетно измиче. Осећамо да смо са људима са којима смо веома блиски и зато време просто као да лети. Дубоно у ноћ нино не помишља на растанак иако нас следећег јутра очекује наставак путовања. 29. јуна, окупљени око аутобуса, никако да кренемо. Волели би да будемо још заједно, још по нешто једки другима да кажемо. Ипак, крећемо испраћени дугим махањем наших пријатеља и једним довиђења идућег јуна у Ираљеву. Следећа станица на нашем путу је Нумровец разгледање родне куће нашег вољеног Тита и Спомен дома омладине, једног величанственог здања наше ар хитектуре. Спомен-дом омладине, стециште младих из целе Југославије, оставља заиста импозантан утисак на посетиоце. Настављамо пут кот нас води у обилазак Плитвичких језера. Не могу се отети утиску разгледауући лепоте које је природа подарила да човек што више позшје своју земљу, више је воли, више је поносан на њу и увиђа да је она још лепша него што је он замишљао. Долазимо у Јајце град где се 1943. године одржало историјско Друго заседање АВНОЈ-а, на коме су ударени темељи нове социјалистичке заједнице, у којоЈ чврсто повезани братством и јединством, искованом у револуцији, живе равноправно сви народи и народности. Травник градић у коме смо предахнули. ПиЈући босанску кафу, сећамо се нашег нобеловца Иве Андрића и његове „Травничке хронике". (Наставак на 8. страни)

Ha Плитвичким језерима

iV ☆ ☆ ☆ ik' »3 P A к« ☆