Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola
Детињство моје мајке
МЛАДЕ ЛИТЕРАТЕ...
Јесте онда била мала, али шта је то рат и она је знала. Хтела је да буде срећна као и свако дете, хтела је да види слободан залазк сунца, и птице када на југ лете. Хтела је да види жладо чобанче, како у слободи напаса своја бела стада, док се око њега трава радосно таласа. Хтела је да види слободан леп кондора, хтела је da види многа лица весела. Али суров орао, под именом рат, није јој дао да види све то, да буде срећна бар један дан. Јаковљевић Лидија V/1
ДОЖИВЕЛА САМ НЕПОГОДУ
Мшто пута грмљавина, севање муње, велика киша и беона олуја узбудили су ме и изазвали у мени велики страх. Иаие оу то уобичајене приредне moijaiße оправдано изазивај;у страх, јер могу бити штетне па чак и опаоне. Тога дана безбрижно сам се брчкала у пл!ићаку и ни(сам ни помиlшљала шта ће се догодити у следећих неиолико тренутака. Изашла сам из воде и видела да облаци постају тмурни и немирни, али Нlисам обраћала пажњу. Безбрижно сам почела да npaßiniM кулу у пеоиу. Одједнем поче да дува ветар, слабрији па све јачи и јач!и. Дувао је чудновато, час с једне, час с друге страке. Већ је дувала јаиа бура и ја се повуиох под шатор. Тек што седох, уз хладан ветар, поче да пада и ирупна ииша. Пљусак поче. Н*и грмљавиlна и муње не и!3loсташе. Узlнем(Иlреко су ј»УIР(илIИ по томlноплавом небу. Седела сам уплашена и посматрала бесне, пенушаве таласе к!бј(и ау упорно и достоуанствеi»o ударали у оближњу понооиту сте(ну. Нисам н(и помишљала да онако мирно и топло MiOpe, које ме је дочеlиа-
ло, може да замени ова језива слика. Беони и црни пенушави морсК(И таласи рушили би све што им се нашло на путу. Иако је било тек подне сиоро се см!рач(ило. Облаци тмурни и бе€крај|Н(и спустили су се ниско. Од оно мало сувог песка што је остало ветар је ства(рао ди(М(не завесе. Размишљала сам да л(и је мопуће да сам пре неколимо транутака била у мирном мору и иупала се, а да је за толико кратко време море постало пенушаво и несташн'o. Муње оу севале. Грмело је. Тама иоја је наступила понекад је била преии(нута бљеоком м/уње. И(иша је постала слабиуа, а (Н(и прмљавика није се више чула. Ниша је још мало слабо падала, а убрзо престала. Све се смирило. Изашла сам да прошетам. Све је било пусто. Неколино борова поред пешчане обале остали оу без овој(их грана. Моје незавршене иуле више нцје било. По|ред мирног мора налазила се глатка поBpujiHHa моирог песка. Шетајући се пустом обалом присећала сам се на протекле трекутие. Тошић Славица Vi/3
Доживљај из детињства
Пре поласиа у шнолу ишла сзм у обдапиште, Био је то нови овет за мене. Лепо сам се играла са децом и била сам весела. Насније видевши да и дрlуга деца плачу и ја сам планала. Чудно, ја нисам плакала када оу ме родитељи остављалн, већ када оу требали да дођу по мене. Не знам зашто, али ја оам плакала. Иада бих видела да друга деца одлазе мене би то „заболело“ и ја сам се све више гушlила у оузама. Тек када бих на вратима угледала м>ио лик скакала бих са столице и трчала њој у запрљај. П|реота|јала сам да плачем и сва оретна поздрављала васпитачицу. И тако из дана у дан, док нисам приметила да једна ваопитачица стално виче на мене, Због тота сам је омрзла. Нисам волела да је видим и увек бих је мрзовољно поздраlвљала, а на улици мама је морала да се јавља уместо мене. Трудила сам се да не плачем јер то није долlиковало једној доброј девојчици и на кра|у сам успела Постала . . - сам »најбоље« дете у обданишту. Из мене као да је ишчезла ова мржња коју сам осећала према њој. Заволела сам васпитачlицу и увек је слушала. Васпитачlица је такође била добра према мени. Каоније сам се стидела тог овог става. Нисам могла да поверујем да сам некада мр-
зела ту жену. Данас, када се сетим тога или када то неко помене некако се неугодно осећам иако је од тога прошло скоро девет годиlна. Пантић Светлана, VI/3
СЕЋАЊЕ НА ЛЕТО
Осетила сам лето даљинама, сећању, једном мору и нечијим очима. Норакнула сам даље не сигурним корацима праћена јед ном сеном. И док ми је пред очима још горело једно вече уз море низ лкце оу клизиле оузе. Плакала сам због даљика које сам летос заволела, због доди ра нечије враголасте плаве ко се, због лажног осмеха. .. А растанак ie најтежи, болан. чујем музику сањиву и лепу, али тужну. Јека ју је донела из бледих и нејаоних даљина. Слу шајући је срца постају тишта, а природа удише нечујно и не спокојно. То је музика што до носи мисли за сунцем, и раси јано вече, музика даљина. Туга повезана с лепотом и нечује сузе, море у сновима, лик отет лету. »Неког сам јед ном волела, адо растанка је морало доћи«. У соби је топло. Врти се ста ра плоча на грамофону, а једна гитара, један глас дозива лето. Сећања навиру и губе се с погледом у неповрат. Лешевић Олга VIII/
МАЈКА
Мајка је најлепши цвет у башти, најлепша ружа што цвета, она је ко птица у лету, зато је воли свако дете на свету. Мајчине очи су дивне, осжех јој благ, а њена љубав је топла и вечна ко сунчев зрак.
МАЈЧИНА ЉУБАВ
Лепа је боја сињега мора, лепа је рана пролећна зора, ливада и дрво свако, лепа је свирка веселе песме, брегови, ливаде и улице, али ништа иије тако, ништа милије и топлије, ништа светлије, јаче и силније, него што је љубав своје вољене МАЈКЕ. Вукадиновић Снежана Vl/2
9
☆ ☆ ☆ ☆ 'к »3 Р А К« ☆ ☆ ☆ ☆ ☆