Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

ЧИМЕ СЕ ДАНАС БАВЕ ДОСАДАШЊИ ШАМПИОНИ ЗНАЊА

Овогодишњи Шампионат зна ња „Тито-револуција-мир“ почи ње у част 1000-тог броја „Кекеца“. Ко су досадашњи Шампиони знања Југославије? Шта сад раде? ХАЗИМ МАЛКОЧ („Ивица Билан“ ЈАЈЦЕ) имао је част да први освоји велико признање. Хазим је завршио средње-техничку школу али се посветио фотографији. ИВАН МРЂЕН („Ђорђе КрСтић“) БЕОГРАД, као свој животни позив изабрао је новинарство. Карловчанин ВЛАДИМИР ТОНКОВИТж, и поред тога што је као гимпазијалац волео нуклеарну физику, определио се за медицину, дипломирао и треhvtho се налази у Армији. ЗОРАН ПЕТРОВИЋ („25. мај“) НОВИ БЕОГРАД при крају је студија на београдстам електро техничком факултету (техничка физика) и средња оцена му је 8,5. Међу познатије младе филмоке и телевизијске режисере на ше земље спада СУЛЕЈМАН КУПУСОВИЋ („Мориц Моцо Са лом) САРАЈЕВО за чије су име и филмове сезане многе зна•чајне награде. Једина ученица која је до сада освојила назив Шампиона знања је НАЂА ЛЕСИЋ. Ова плавокоса девојка даиас у Загребу студира медицину и, како смо сазнали, налази се међу нај бољим студентима загреоачког медицинског факултета. БОРИС БОГДАНИЋ из Задра посветио. се својој дечачкој љубави постао је поморски офи цир. ЕУЋЕН ФОЈБАН из Вршца, поред редовног студирањ а као хоби воли музику. Драган СИНАДИНОВИЋ из Аранђеловца упоран да у шампионском стилу сакупља нове поене настављајући школовање. Прошлогодишњи Шампион СРЂАН СТОЈАНОВИЋ из основне школе „Филип Филиповић“ у Чачку ове године је осми разред и, како нам је рекао заједно са својим друго_има опет ће учествовати и у овогодишњем Шамшионату „Титореволуција мцр“.

КАКО СМО СЕ БОРИЛИ

ОДЛАЗАК У ПАРТИЗАНЕ

Ратни другови курир Мише који су као и он прошли херојски пут револуције причају о тим тешким али и Тлавним данима

Јозо Шкаричић Пико, данас виши предавач на Правном факултвту у Спли ту, отишао је у партизане са 13 година, крајем 1942. Био јв борац Ш далматинске бри гаде, а касиије и Прве npoлетерске. Пино је био водник извиђачког вода Швстог бвоградског батаљона, а затим је постао пратилац команданта Прве армије Пека Дапчевића. У шест борби рањен је укупно двадесвт пута.

Кокак Јарослав, звани Јарац и .ia, кренули смо једно пре подне. То смо учинили намерно, јер по ноћи нс. блсмо знали да изађемо из града пошто је било скоро све ограђено жицом. На солинском мосту, угледали смо ита лијанску стражу која је пре тресала неке сељаке, који су долазили у Ci лит.

Попео сам се на узвишицу изнад моста у шибље, одакле се дсбро видело где се кроз жицу може проћи а да се ле иде поред страже. Али, да бисмо били сигурни да

правила панику међу италијанским стражарима. Док су се они снашли успели смо да се провучемо кроз жицу. До партизана смо путовали неколико сати. Примио нас је командир летеће Жрновничке чете, друг Плетикосић. Али нам је рекао да морамо да извршимо још један задатак да бисмо постали прави партизани.

Опет смо Јарац и ја морали да се доказујемо. Отишли смо у Жрновницу и „играју ћи“ ce испред Италијана, ко ји су логоровали у Жрновници, успели смо да им узмемо пст пиштоља, четири пушке, две бомбе, нешто муниције и три пара цокула. Све смо донели у чету.

Када је командир Пиетикоси!\ то видео, рекао је „Е, момци. нисам неровао да ви то можете. Ви сте моја злат на резерва, од данас сте пра ви партизани".

После тога, унућен сам у IvlocopcKii одред за курира, а мој друг Кокан Јарослав, оти шао је у Цетињски одред. Погинуо је 1944. године. Био је храбар борац који је мно гима служио за пример.

Италијани неће на нас мот рити, Јарац je бацио једну бомбу испод моста. к г ја јс на