Arhiv UNS — Listovi stranaka

МОРАЛНИ АСПЕКТИ ДЕМОКРАТИЈЕ

Борислав Пекић

Даме и господо, вели се да политика нс познаје морал као категорију с којом безусловно рачуна у свом практичном деловању. Признајем да у томе има истине. Али ако га не познаје друштвени систем што га таква политика гради, ако он нема своје моралне основе, своја начела и своје законе на које се сви можемо с једнаком правима ослонити, он престаје бити легитиман, чак и ако остаје легалан. Комунистичка партија Југославије створила је низом законских и ванзаконских мера грубо неједнаке услове за живот грађана и тако их отворено и бескрупу лозно поделила на оне с повластицама и оне без повластица, да не гоиорим о трећој групи грађанских парија којима је живот отежаван (аплауз). Један од најкобнијих система мера у том правцу биле су оне које су од припадности партији учиниле крунски услов за стицање боље и повлашћене друштвене позиције. Све јавне функцијв од важносги за државу у рукама су комуниста. Представничка тела, земаљске егзекутиве; армија, полиција, судство, дипломатија, привреда, културне институције, итд. итд. само су специјализовани сектори партијског живота. На тај су начин из друштвеног деловања искључени многи компетентни, способни, корисни и поштсни грађани, неспремни да своје политичко уверење жртвују каријери. Али нису сви искључени, нити на такву жртву неспремни. И ту је смисао онога што желим да кажем, ту је морална поента која од овог поретка ствари чини једно лажно, вештачко, а изнад свега неморално друштво. Јер да би остварили своје природне људске, грађанске и професионалне интересе, људису били приморани далажу ипартију у коју ступају, иоколину у којој делују, најзад и сами себс/ (аплауз). Дошло се до фарсичиог броја од два милиона комуниста где јс проценат у идеју убеђених крајње нсизвестан (аплауз). Циник би рекао да јс то добро, али за ову прилику, кад о јавном моралу говоримо, не смем бити циник. Уместо тога морам рећи да се принудним саучесништвом у овој позоришној игри, створио координатни систем опште и међусобне, чак и признате, лажи у којој, ево, већ деценијама живимо. Створило се јсдно фантомско друштво, једна школа грађанског неморала (аплауз). На ову тужну тему навео мс јс сусрет с овећом групом наших младих суграђана, који одскора раде у Великој Британији. Све су то људи и жене између лвадесет пет и тридесет пет година. Све су то образоване личности и сјајни, у туђини врло цењени професионалци. Нијсдаи није могао да се својим послом бави у својој земљи, земљи која их је школовала, где су одрасли, и коју, ма каква да је. воле више од других. Они су приморани ла живе по изнајмљеним собама, усамљено као и већина привремених имиграната, чија судбина, нажалост, може остати и трајна. Али оно што је најпресудније, они су

лишени могућности професионалне афирмације. Они су тамо злоупотребљенарадна снага. Издани од властите земље, они су и тамо жртве издаје. Ненаплатива одговорност за то лежи на југословенском поретку, који упркос енормних иностраних зајмова и такође енормне неповратне финансијске помоћи Запада, није био кадар да свом народу у његовој земљи обезбеди запослење него је био срећан, и то тумачио ширењем демократских слобода, кад је тај народ принудио да рад потражи у гуђини.

Најпре су нам одузели школе, начииивши од њих дилетантске установе, па онда и школоване људе. Кад нам, под принудом, школе буду вратили, за њих више неће бити школованих људи. Опет ћемо бити усрећени приученим ђацима који држе да је памет у вољи, а искуство у правичности циља (аплауз). Стога сматрам да је једна од првих дужиости демократске обнове да створи разумне услове за повратак наших људи, нарочито интелигенције. Без ње је довршетак политичког, технолошког и моралног националног препорода немогућ. У постиндусгријском свету, далеко од века рађања социјалистичких идеја, људски ће рад променити своју природу. Крајње је време даје промене и пројектанти наше будућности. У протнвном, остаће у успомени једино као пројектанти наше пропасти. Остаћемо европски музеј старина. А у њему они - најславнији експонати (аплауз).

■ ОСНИВА ЧКА СКУПШТИНА ДЕМОКРА ТСКЕ СТРАНКЕ - Б. ПЕКИЋ, Н. МИЛОШЕВИЋ, Д. МИЂ УНОВИЂ, В. КОШТУНИЦА, К. ЧАВОШКИ, Р. СТОЈАНОВИЋ, С.ИНИЋ, Ј.РАШКОВИЂ, Г.ЂОГО... Ш ПИСМО О НАМЕРАМА ■ ЗАТОЧНИЦИСЛОБОДЕ - К. ПОПЕР, Ф. ХАЈЕК, А. СОЛЖЕЊИЦИН, А. САХАРОВ, Ч. МИЛОШ, Л. КОЛАКОВСКИ, М. КУНДЕРА, В. ХАВЕЛ, Ђ. КОНРАД ■ ФЕЉТОН АРТУР КЕСТЛЕР: НАДЕЖДА.

КРИТИКА АПСОЛУТНЕ ВЛАСТИ

Никола Милошевић

Поштовани гости, поштовани чланови Демократске странке, госпође и господо! (аплауз). У једном роману Владимира Војновича појављује се извесни Хоризонт Тимофејевич Разин, који каже да је Карл Маркс био потпуно у праву када је предвидео апсолутно осиромашење радничке класе - преварио се само у једној ситници - то се није догодило у капитализму него у комунизму (смех, аплауз). Могло би се рећи без икаквог претеривања да су се сва, па и она најнеповољнија предвиђања

Маркса и Лсњина о судбини капиталистичких режима остварила не у капитализму већ у комунизму. И не само то. Комунизам је - па и овај наш, разуме се - постао најбоља илустрација једне мисли енглеског историчара лорда Актона коју сам често наводио па ћу је навести и овом приликом. Лорд Актон, наиме, каже да свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно. Из наше богате послератне историје која обилује илустрацијама за ову мисао лорда Актона навешћу вам само један пример из казивања Јосипа Броза. У једној прилиди Јосип Броз каже како јс Хаиле Селасије - комуниста из Африке и његов интимус - нашао за сходно да за свог партијског друга сагради у Етиопији дворап- од свог новпа, наравно. Заузврат, будући да поћЈебзе ођИ§е, како Фраппузи кажу, Јосип Броз је саградио за свог партијског друга из Африкс кућу на Бриопима_ Од свог новца, наравно (смех, аплауз). За мене је, морам признати, предста-

вљало психолошку пикантерију прве врсте шта је Јосип Броз видео као главии проблем у овом градитељском подухвату. За њега је највећи проблем био у томе што се Хаиле Селасије љути. Кућа на Брионима је по мишљењу Хаила Селасија требало да служи само њему за одмор, а у њу је Јосип Броз доводио и неке друге госте (смех, аплауз). Режим југословенског комунизма, попут неких других комунистичких режима, потврдио је и једну другу стару, добру истину. Не може се, наиме, ставити знак једнакости измећу диктатуре и деспотије. Природа комунистинке власти није диктаторска већ деспотска. Диктатори су, према старој доброј римској традицији имали, истина, велику, али не и неограничену власт. Диктатори нису имали право да рукују државном благајном, да мењају постојеће законе, да објављују рат, а иакон истека рока од шест месепи били су дужни да своја овлашћења врате. Само деспоти, пре свега они источњачки, могли су да у своје руке усредсреде власт која је апсолутна, како би то рекао лорд Актон. Они су неограничено вршл>али по државној благајни, они су уводили нове законе и укидали их по сопственом нахођењу, и нису имали за своју власт никакво врменско ограничење. Према томе, када су комунисти тврдили да се боре за диктатуру пролетаријата била је то ноторна лаж, они су се борили за деспотију, и то наравно не пролетаријата, него своје неограничене личне управе (аплауз). У ту сврху они су узурпирали све сегменте јавног, а пре свега привредног живота, и увели у оптицај појам „друштвене својине”, за који су уосталом знали још њихови учитељи. Формалноправно то је својина без такозваног титулара, али данас и последњи неписмени грађанинове земље зна ко Је томсвојином стварно располагао (аплауз). То је практично била и остала својина комунистичке партије и њеног лидера Јосипа Броза (аплауз). Да се разумемо: о Јосипу Брозу знамо мање или више све оно битно што о њему треба знати. Јосип Броз је, надати се, неко ко спада тамо где му је и место - у прошлост, које ћемо се са много мучнине присећати (аплауз). Нисам, међутим, сигуран да све знамо о његовим наследницима. Морамо се и у овој прилици упитати јесу ли они доиста скренули са тог фамозног Брозовог пута у који се, уосталом и даље куну. Садашњи комунистички режим на овим просторима и овде у овом граду у коме се ми налазимо уопште се не разликује од комунистичког режима који из ранијих година знамо. Институционалне претпоставке комунизма и даље су на снази. У привреди се на свим кључним местима налазе ' људи који су чланови владајуће странке. У средствима за информисање опет све кључне положаје држе у рукама чланови те исте странке. И у свим другим, тобоже некомунистичким организацијама, на кључним положајима такође се налазе чланови владајуће странке. Дозволите ми да вас подсетим на чињеницу која изазива, благо речено, запрепашћење.

Наставак на страни 2

САОПШТЕЊЕ О ЗАКОНИМА О ПОЛИТИЧКИМ СТРАНКАМА

Недавно су објављена два наирта закона о удруживању [рађана у политичке странке. То су Наирт Закона о политичким орl анизаиџјама СР Србије и савезни Наирт Закона о удруживању Iрађана у друштвене орl анизаиџје и удружења које се оснивају за територију СФРЈ. Оба ова наирта потпуно су неприхватљива, како збоl начина на који су припремљени тако и збо\ њихове садржине. Демократска странка захтева да се оба нацрта повуку и истовремено приступи припремању нових наирша у чему би учествовале и опозии,ионе странке. Учествујући сама у изради понуђених законских прописа владајућа комунистичка странка дала је Још једанпут себи право да I овори и у име друl их, и шо у часу када се ирви пут отвара моl ућност плуралистичко! преображаја постојећеl поретка. Што се њихове садржине тиче, Главни недостаиџ понуђених закона били би следећи: 1) Оба наирта закона, републички и савезни, усвајају систем одобрења приликом уписа у реlистар политичких орl анизаиџја, уместо уписа по систему пријаве за који се залаже Демократска странка. Сваки режим јавних слобода који се заснива на прешходном одобрењу државне власти значи битно о1 раничавање, довођење у пишање и ускраћивање ових слобода и права пре њиховоl коришћења. У Наирту Закона о политичким орl анизаиџјама као и у савезном закону наведено је више, мада не истоветних услова, које једна политичка странка мора да испуни да би мохла бити ре\ истрована. Већина тих условаје формулисана на такав начин да их надлежни орlан за решстраиџју може тумачити крајње слободно и произвољно. То се посебно односи на одредбу из чл. 6, т. 5. Наирта Закона о политичким орl анизаџијама СР Србије на основу које се може одбити реl истраиџја странке збоl у1 рожавања „ Уставом утврђених интереса друштва“.

Наставак на стсани 2,

Е ДЕМОКРАТИЈА '= Лист Демократске странке