Arhiv UNS — Selo

га у крајње очаЈање, jep je на стели ciajao латински натпис толико натрпан погрјешкама, да се он одмах сјети својих латинских задаћа. Наједном му се, на највећи ужас учини, да то и није латински натпис, него словенски а и ова стела, да није центурионова, него његова, јер је на њој стајало старим словенеким писменима: „Овдје почива раб божји Јово Глуцковић, вјечна му памјат”. Ине чекајући да сване господин Глуцковиц, ознојен, као да је сада изашао из купатила, устаде из постеље, узе комад министарске хартије и поче својим лијепим рукописом, коме је захваљивао напредак у служби, писати молбу за премештај. Свиће... Са ријека, које су се иплеле по пољу као жиле на тежаковој руци, диже се лагано магла. Поред пута за Стајбине црни се нешто покривено густим капљицама росе, као мравињак. Када се маглице почеше одвајати од земље промешкољи се онај мравињак и усправи. То није ни био мравињак, него јучерашњи мегданџија Остоја, коме су се синоћ учиниле Стајбине далеко, па прилегао поред пута да отспава до зоре. Сада, отресајући росу пође до ријеке и уми се гласно фракајући као ждријебац. Отирући лице великом црвеном марамом он хитрим корацима пође Стајбинама, да не окасни на кошевину, коју је то јутро мислио да обави. Да би се мало угријао он је поцупкивао прескачући ограде а када успут сустиже једнога свога сељанина, који је такођер заноћио поред пута, они запјеваше: „Оооо....” Пјесма није имала ријечи. Разлијегала се преко цијелога поља, играла по врховима крошања, тек обасјаним првим јутарњим сунцем, стресајући росу. Магле се откинуше са површина ријечица и полетише као балончићи небу. Господин Пепика, пробуђен њиховом пјесмом, љутито скочи из постеље и кроз прозор позва службујућег полицајца, да забрани узнемиравање починка. ~То је изван градскога атара, господине поручниче, одговори му полицајац, у граду је ред и мир”. С. Ђ.

РВАЊЕ

79