Arhiv UNS — Selo

само штетно, јер и данас може да подржава психолошке разлике у народу верски подељеноме, и тим спречава његову правилну националну оријентацију. Поред осталог, и верска осетљивост наше муслиманске браће, и истицање сукоба из прошлости криви су за многе неуспехе наше народне ствари у садашњости. На другој страни, у књижевним делима којима треба деловати на народ, треба истицати познате примере људске племенитости и верске толеранције, али исто тако узети под критичку призму неправде и неваљалства од којих пати човек, народ и човечанство. Тумачењем изабраних књижевних дела о животу града, напосе његових сиромашних слојева који се стварају приливом са села, треба открити истину (а за то је баш згодна припозедачка форма) о граду, да би он престао да буде кобни мамац који вуче сељака у тобожњи лакши живот, те он често напушта и земљу и нестаје у градском робљу. Добар писац за народ је онај који је јасан писац. Просветни радник на селу треба да нађе згодан час када ће својим слушаоцима прочитати штогод из добре, актуелне књиге. Он треба да постане нека врста новога гуслара, који ће их пренети у нове области интересовања, а сељак је пажљив и захвалан слушалац, треба му се само умети приближити. Да останемо у кругу наше књижевности. Од Веселиновићеве „Кумове клетве” и „Прве бразде” Глишићеве, тема тако простих и толико блиских свакој и најпростијој сељачкој души, па до Ранковићевог „Горског Цара” и Јаковљевићеве „Српске трилогије”. —■ Имамо много и уметничких и етичких вредних дела која би наш сељак могао да схвати исто тако као што сваћа народну песму. Пред њим само треба скинути вео мистике с писане књиге и охрабрити га да отвори сезамска врата књижевности. Разуме се, књижевно васпитање села мора да полази од сељака, његова живота и његових природних тежња, и да му се опет враћа. Оно што се сељаку пружа као књижевност, да задовољи његов духовни интерее, не сме да буде егзотична литература кроз коју ће сељак да заволи „свет научне романтике и њему туђи свет вароши, а изгуби вољу за свој сеоски позив”. Књижевно васпитање, координирано с осталим, мора да сељаку „пружи просвећеност која ће му омилити његов позив и помоћи му да га улепша, учини достојнијим”. Место сумњивог варошко-бирократског идеала, оно треба да у њему развија културне идеале прикладне за село. При томе, учитељ треба да буде више интелектуални савезник, више да регулише ток идеја, које доноси време и потребе живота, него да даје готове унапред спремњене идеје. При сваком васпитању, а нарочито књижевном, треба настојати да се избегне дозирање, које је највећи непријатељ васпитања. Пре

КЊИЖЕВНОСТ И СЕЉАЧКИ НАРОД

71