Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

232 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Стефан Зорановић проигуман манастира Врдника-Раванице написао је у једној књижици разне ствари, те је преписао и „Извјестие о таинстах церковних во кратцје протолковано, имже свјаштеници должни суште обучаватисја, но на изуст знати, и всегда в' памјати ума добрје без помјенија содержавати и отвјету вопрошајуштим готов бити.“

Те пошто је навео све тајне, на крају рече: „Во прошедшему љету 1788. Јунија 12. тогда бихом в Карловци у школи и учихомсја сими тајнами на памјат при Архиепископу и Митрополиту Викентију Јоановичу. Тогдо бил јесам парох лединачке цркве и села. Јереј Живан Зоранович“.

„И сад потрудисја и преписа у сеју книшку, при Арх. и Митрополитје Павлу Ненадовичу 21. Апр. 1768. в монастиру Врднику Стефан проигуман Зоранович“.

Речени трактат — поучение — Арсенијево није ништа друго, него ово Вићентијево „Извјестие о таинствах церковних“.

Што Рајић не знађаше све овои што је погрешно навео из времена Мојсијева, Вићентијева па и Арсенија ТУ., може му се у неколико и опростити, јер он је н. пр. о смрти Мојсијевој био стар тек непуне четири године, Вићентијеве непуних једанаест, а патријарха Арсенија ТУ. 21 годину.

Рајићу се у неколико може и опростити што није знао ни за рад народног сабора и митрополита Исаија Антоновића око народне просвете.

Велимо у неколико, јер кад је он знао да опише борбу изборну међу присталицама Антоновићевим и Ненадовићевим; могао је он сазнати и за остали рад тога сабора.

У место тога, он описавши речену борбу, рече: „Сад нека сваки суди, да ли је у таквој узбуђености можно било помишљати на опште добро и о њему премишљати, где су пристрастија народним умљем владала. Постараше се сви у опште ма којим начином препречити архиепископу месоједење и сачувати закон и веру од уније. Тога ради и страшну присегу за њега начинише, у којој беше да он има живот свој проводити по црквеном канону и подобна. И из овога се види, да о катихизису народним, или о оном настављењу хришћанском спомена било није“. (стр. 28.).

Овако Рајић описа рад сабора од 1748. А шта је у ствари било Ево, шта је било!

Изабрани је митр. Исаија предложио сабору потребу и важност народних школа, и сабор на његов предлог да би „во первих требало при Архиепископији вовести потрибнија школи, у њој учение насадити, учители искренија пристарати, проповједника слова Божија обдержавати“), за убогија дјети учити се хотештија Семинариум устројити, и к васпитанију потребнаја наредити“ закључио: „једи-

#) Архијерејски Синод је потврдио протосинђела, Партенија Павловића за проповедника слова Божија, који је то био и код патријарха Арсенија ГУ., и о том је закључку известио народ и свештенство митр. Исаији писмом својим од 19. Септ. 1748,

Партенија је и под Ненадовићем био проповедник слова Божија,