Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

822 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

А. међу тима, ако је ико од нас и могао помислити да ће је навршити и дочекати, ја бар нисам у то мислио, пошто сам као што ћете се сећати од нас свију био понајслабији.

Ну, хвала милостивом Богу, од нас тринаесторице ево је и Ви а и сам дочеках, на чему нека му је слава и хвала!

Многи наши другови, па и они који беху од нас понајздравији и најкрупнији одоше давно и давно Богу на истину. ,

Први нам оде Мата Живојновић-Кључаревић, па за њим Ђока Араницки, Вељко Пркосовац, Ђура Јеврић, Аца Батас, Аћим Анастасијевић, Љупко Каћански, Коста Змејановић и Младен Њекић. А нас четворица остадосмо милом Богу хвала до данашњега дана, да га славимо и хвалимо што нас је тако дуго уздржао у здрављу и животу.

Драги и мили моји школски Другови! Ви се добро сећате, као што се и сам сећам и сећаћу се до последњег часа, нашег ђаковања и пробављеног времена у карловачкој гимназији и богословији — а ја и ти Мито и у немачким школама — и живота и прилика карловачких.

Сретно и благословено беше оно време! Тада не само да не беше оне поцепаности, свађе и грдње у нашем народу, а понајмање међу нашом интелигенцијом, која данас на жалост постоји и међу њом влада, него се у њима мало друкчије ђаковало и живело, а и У Карловцима друкчије прилике владаше од данашњих прилика.

Та ко се од нас не сећа, а особито ти Мито, како су наши станови — а особито твој — били средиште ђака, где су се ђаци састајали и у слободним часовима пошалили а по некад и провеселили, а богме почешће — особито благодјејанци — и најели хлеба и сланине, пошто смо се ми од куће хранили, те у нас беше у свако доба хлеба и сланине.

Та моју торбу шарену, у којој ми Мати шиљаше ђаконије, познаваше сви ђаци и мој Сасанин који би је поред мађистрата понео моме стану, још не би ни стигао у мој стан, а по који би га друг обишао, и јавио радосну вест: ево торбе!

И донесена би ђаконија брзо с братијом била подељена, а крупније ствари оставњене у орман.

Па тако је мој Мито било и с твојом торбом, коју би по некад твој отац — поп Лакан — пешице донео од Ковиља до скеле.

Ако је икоје ђачко коло, — разред —, наше је живело комунистичким животом. Ми не знадосмо шта је то моје, а шта твоје, него све што имадосмо и добијасмо, братски и потрошисмо.

Ну, томе се не треба ни чудити, јер тада не беше међу ђацима у опште поцепаности и сепаратизма, не беше међу њима ни потказивача који би се усудили дојављивати професорима шта ђаци раде, а ни професори то не тражише од ђака.

Међу самим грађанством карловачким беше доста наших 6 и пријатеља, те им и у куће одлазисмо.

Једном речи, све тада друкчије беше но што је данас у Карловцима, и ја који своје старе дане проводим по судби Божјој у Карловцима, сећајући се наше младости и нашег ђаковања и карловачких прилика, те гледајући данашње прилике, не једном уздахнем и довикнем данашњој ђачкој омладини: е децо, доцкан сте се родили !

Драги и мили моји школски Другови! По свршетку богословије, Ви сте дошли у сеоске парохије — једини је Васа дошао доцније у варошицу — у којима не беше интелигенције, нити беху прилике и услови за књижеван рад.

Ја пак дођох одмах у варош где беху згодне прилике — ту ти бијаше интелигенције, лист, библијотека, близу Београд са својим библијотекама —, због згодног положај Земуна састајах се с људима од угледа и знања за изменивање мисли, те се одадох на учење и писање. С тога и бејах у стању да напишем и издам оно, што сам до данас написао и издао.

Навршивши данас и сам своју седамдесету — коју сте и Ви већ навршили =, ево приредих за успомену ову књижицу — Библиографију — и у њој наведох шта сам све написао и издао, коју сам посветио Вама драги и мили Другови, и кличући Вам: Живели, молим Вас: сећајте се и надаље свога Митра, као што се и ја Вас сећам, а нашим умрлим Друговима нека је вечан спомен међу нама!