Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

342 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Ко зна здраво мислити могао је увидети и схватити разлику између држања народно-црквеног сабора и Синода од 1902.

И ова историјца из наше црквено-народне прошлости карловачке Митрополије јасно показује, да као год што је било момачких сабора, да је тако исто било и момачких Синода, који су знали бранити народно односно црквено право.

Историја нам пак црквено-народна у карловачкој Митрополији подједно и то посведочава, да кадгод је било момачких сабора, да је увек и епископат с њима држао, осим у питањима кад су сабори хтели да приграбе од њега по које право.

Напротив пак, бивало је и слабих сабора, који су јадну улогу играли у сваком погледу као на пример 1769. 1790. 1861. 1874. 1902. а особито 1907./8.

На основу свега овде реченог, јасно је као сунце, да је стари идеални политичар — ал не и реални — др. Михаило Полит, који је ово последње време написао врло много километарских чланака о нашој народно-црквеној автонсмији, већином једно исто и то погрешно, огрешио своју душу тврдњом својом у 136. „Браника“ о. г. у уводном чланку од преко 4 ступца: „Какви су предлози нашег епископата“ „да народне странке не могу пристати на то, да свештеници сами бирају своје чланове за сабор, да у конзисторији и црквено митрополијском савету буду сами свештеници, да у црквеним скупштинама булу пароси свештеници, јер — рече — све ми то не захтевамо зато, што оно не би и друкчије бити могло, него с тога, што је на Жалост наш епископат сасвим подложан државној власти, те би наша автонољија — а зар је досад имадосто! — постала сасвим иљузорна, односно управа у нашој цркви дошла би у руке државне власти.“

А ко је г. Полите овамо од 1879. бирао свештеничке чланове, па какву они јадну играше улогу на саборима» Зар је и један од њих смео имати свога мњења, и ако је хтео да га има, тај није више дошао до мандата.

Зар су досада наше црквене општине увек цветале под изабраним председницимаг Зар сте заборавили на Начбад и лашта је писано у „Бранику“ о изабраном председнику Зар би, да је прота председник, могао и смео онд чинити, што је он чинио и створити себи онакву скупштину какву је хтео, избацивши из ње не само Вас као сина патрицијска, него и сву интелигенцију која не држи с њима.

Зар до сада у нашим конзисторијама и Црквено-Митрополијском Савету не беху и световни чланови, па сте заборавили, Каква се решења у њима не доносише, против којих сте и сами чешће свога гласа подизали.

Зар ових последњих година и поред изборног реда од 1871. устројства епархија, слободног избора председника, па и саб. устројства наша автономија не беше илузорна!

Узрок нашему злу и проведених упразно последњих 40 година, не треба на другој страни тражити, него у нашим странкама.

Милетић је почео, а Јаша довршио, да смо с политичног и партијског гледишта уређивали нашу народно црквену автономију и у њој постављали само своје људе. С тога је и дошло до краха! И ако је