Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

174 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Рајачић је имао синовца Данила, Маширевић брата Љубу, Ивачковић брата Мату, Анђелић брата Стеву, а Бранковић зета Максимовића за управитеље у Даљу.

Није нам познато, да су сви они правили какве опоруке, једино "нам је познато да је Анђелић оставио брата Стеву за универзалног наследника, а Бранковић своју кћер и зета Максимовића.

У уводу свога тестамента од 5./18. Јулија 1906. рекао је: „Пошто смо сви људи смртни, то нико не зна кад ће му последњи час живота куцнути, са чега и треба сваки човек своје послове и ствари за живота свога, док је још здрави при чистој свести да уреди и расположење учини, какоби свагда спреман био да Богу. на истину пође, то и ја потписани као смртни човек и веран слуга олтара Божија, а при томе још брижан отац своје породице, желећи наследнике своје утјешене и без парнице оставити, чиним следеће расположење: „—- — именујем и проглашујем моју јединицу кћер Милану и њенога супруга г. Милана пл. Максимовића Јова-

новачког адвоката и велепоседника у Осеку за наследнике“. У поменутој књижици Рајићевој „Србски народни фондови“,

наведено је шта је унишло у главна два фонда „неприкосновени и клирикални“ из оставине појединих Митрополита и владика и интер-

калара до Рајачића, односно до 1. Јунија 1850. и Октобра 1863.

Занимљиво би било, да се тај посао продужи до данашњег дана, да сазнамо шта је у њих од кога унишло, а и да народ види, ко су били главни приложници речених фондова, у које народ није ништа прилагао, а зна да их ужива — та да није њих, зар би имали данас каквих виших школа — ал поред тога и да им замера што нису и више у њих оставили. |

Од свију наших Архијереја досад је највећи приложник био блажене памети Патријарх Георгије Бранковић, па нико није већу неблагодарност од народа доживео од њега. И то и од оних, који су имали — лично — . највеће користи од његове оставине, аи

који су га за живота у звезде. ковали и заклињали у цркви да ће им свака његова воља и жеља бити заповест. %

вео во Би ~а——

ГЕОГРАФСКЕ БЕЛЕШНКЕ.

У једном тефтерићу од 1742. и даље, што се налази у патријарашкој библијотеци, у који се уводио и таксил АрхиепископскоПатријарашки од четири протопопијата и то од земунског, купиновачког, митровачког и шидског, из ког се види да су у то време попови плаћали годишње сидоксије до 6 фор., а свако село у име димница 55 новаца до 1 фор. 25 новаца, осим милостиње, коју су ексарси годишње редовно купили, код таксила за 1744. код села Добановаца, вели се:,—“ — такожде от ново преселених сељанах

Толинчана димнице 40 новаца“.

Из овог се види, да су се толинчани преселили 1743./4. у Добановце, пошто су се Толинци те године раселили а 1742. наводе се још као село.