Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за за историју српске православне карловачке митрополије 197

визитације нашло и пронашло трулог — част ретким изузецима, па тек о домовним протоколима, у колико их парохијских и про"топрезвитерских звања никако и не ма, а на много места где ихи има, какви су. С тога се не треба ни чудити, што н. пр. у овој општини ове године има онолико душа, а до године оволико, а то с тога што се на много места искази на сумце издају, што се показало и пре две године кад је сабор претресао питање о свештеничкој плати. А шта би се тек могло рећи, како и понеке наше конзисторије лакомислено растављају бракове и, каква се по негде трговина води при томе!

Једном речи, код нас је „много трулога“ — о томе се не треба варати и обмањивати и, крајње је време, да се то и увиди и да се труло и болесно лечи, а то се даде постићи једино тиме, ако наши Архијереји —– сваки посепце — потражи и нађе искрене и мудре саветнике, те с њима заједнички започну радити на бољитку наше цркве, просвете и народног напретка.

Доста је било обмањивања и претварања, крајње је време да се започне другим животом живети !

Код нас се обично за живота овог или оног Архијереја у очи му ласка: како је он велики Архијереј, и како је у његовој дијецези све у свом реду, а по смрти му се што-но реч кроји капа и прича и признаје да је био овакав и онакав и преко њега се пређе брзо са за· боравом.

А како добра дела и паметан рад и после 100 и више година овог или оног Архијереја светли, ма се и после тог времена пронашао и изнео на јавност.

Ко да се не поклони блаженој сени мудрих наших Архијереја — Патријарха Арсенија Црнојевића и Јовановића, Митрополита Мојсија Петровића, Вићентија Пе Павла Ненадовића, о којима смо само ми у „Српском Сиону“ и „Архиву“ до сада изнели и обелоданили толико и толико њихових славних дела и подвига!

А за колике се напротив Архијереје наше слабо што може и изнети и обелоданити.

Што су пак први били у стању онакав леп спомен оставити, има се приписати и томе, што су они имали мудре саветнике, које су и слушали, од којих се особито одликовао мудри Ненадовић који је верно послужио и Вићентију Јовановићу и патријарху Арсенију Јовановићу.

Напротив, многи су наши Архијереји имали мудреи поштене саветнике, ал су их слабо слушали и нису волели да им се истина у очи каже. Размажени од лажних пријатеља и саветника, сматрали су себе за непогрешиве.

Ми ћемо овде такав један класичан пример да наведемо из свога доживљаја.

Приликом седамдесет-петогодишње прославе благопокојна патријарха Георгија Бранковића 1905. ми смо написали за „Српски Сион“ један чланак о тој прослави.

Тај смо чланак однели му на претходну цензуру, и кад смо му га прочитали, све му се допало, само нам је приметио да из њега изоставимо ово: „Огрешили бисмо се о истину, а уверени смо да