Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

188 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

а Епкпа дотичног за природног старатеља и надзиратеља свију у дијецези налазећих се добара манастирских. :

Уредба постојећа, не чинећи о томе спомена, ставља 8. 14. та рескриптуална одређења ван крепости. Рескрипт у У.5. 5. и 18. повјерава администрацију манастирских добара управи под АЕпископом србским, која се управа састоји (8. 15.) из Патријарха и три Асистента, које Патријарх, као лица свога особенога повјерења достојне високој влади предлаже; и ова их именује (8. 17.) и по томе је У. 5. 2. Рескрипта и имао смисла исто тако кази У. 8. 3. с обзиром на ТУ. 8. 23. Рескрипта. |

Уредба саборска (85. 1.) повјерава администрацију манастирских добара саборском одбору, на кога челу истина стоји Патријарх, али коју управу бира без сваког сутицаја Патријарха ил Епископа и високе владе по својој вољи Сабор.

Управа рескриптуална (5. 17.) имала је, по 8. 5. начин манипулирања упитних добара израдити и Сабору га на коначно решење поднети, но пошто она тога није учинила; то је томе доскочио саборски одбор на темељу Рескрипта хваљеног (М. 8. 5.) и даље усљед 5. 30. саборског устројства, превишње потврђеног под 14. Маја 1875. израдивши предстојећу уредбу, коју је Сабор усвојио.

Летимични поглед на уредбу ту показује, да Сабор крепошћу исте уручује саборском одбору не само администрацију (8. 1.) нои сву манипулацију манастирских добара посредством нарочитих од саборског одбора наименовати се имајућих чиновника (58. 2. 3. 9.) одређујући овима, као не мање и манастирском братству плате, односно дотације (55. 10. 11. 12.) овом последњем остављајући осим 1 кључа од ручне благајне (8. 7. ал. 3.) и сутицаја у намештању и определењу плате, слугу манастирских (8. 3. ал. 2. 8. 11. ал. 9.) још и права и дужности онаке (8. 8.) које и сваки од вјерних с погледом за онај отношај и рјејећ, у коме према задужбинама предака стоји взира, да их има.

Овака одређења ако не закључују у себи то све секуларизацију, а оно заиста депоседирање братсва манастирског из добара, томе од дотираних фундатора и правом на посјед и подпуно уживање дарованих.

· Смјер ни прев. кр. Рескрипта од 10. Авг. 1868. нити оног од 14. Маја 1875. односно устројства саборског, не може тако далеко ићи.

И Сабор сам, као да је о томе, као и о горе показаном непобитном праву братства манастирског, праву надзора Митрополита и Епкпа над манастирским добрима, увјерен, кад братству томе нарочито настојатељима онако дебелу дотацију (8. 12.) дозначује, чему за повод и разлог не може друго служити, доли бојазан протеста од стране тих — и кад у представци својој преко сваких правних отношаја муком прелази, подупирајући уредбу ту своју једини опортунитета разлози.

Но и ти, стоје на врло траљавом темељу.

Истина је, што Сабор у представци својој тврди, да је саборски одбор пре, него што је к грађењу уредбе приступио, изаслао у манастире стручњака једног, да извиди стање манастира; ал је

истина и то, која се опровргнути не да, да је стручњак тај стање

3 ' 3