Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије – 241

Манастири су у том сасвим од власти зависни били, а што ова сходна средства за вопросну ствар ускорити и крају свом привести употребила није, то није манастира питати и знати. Здраво пак мислећи, ништа се друго не да закључити, него да је и она увјереније у том с манастирима заједно делећи, лека и сама у времена тражила, и зато пропустила закона она средства, Седрију изаслати којим се иначе служила употребити. Међу тим шта било да било, да пак ово благо поступање настојећих власти праву манастира шкодити и ко губтитку таквог што допринети не може, што заиста никаквог за то доказа не треба.

Предхваљена наредба стоји у противуборенију са главним оним Јипз началом : Јиз па рго роззеззоге; ђеан нет 'розз ептез, као и пређе постојавшој законом и урбариалним питањима прописаној норми и системи. |

Гди се год урбариално питање породило, и гди се ово чрез дотичне странке у путу пријатељском — који се свагда предходити имао — изравнати није могло, то се таково у путу урбариалне парнице расправити и решити имало, али свагда ге штегеа штерте зегмаја т. |. земљедршци су остали у уживању фактически постојећих права, поданици пак морали су свеколике терете постојеће међу тим носити и свеколике дужности испуњавати.

Ово се јасно показује и тиме, што је — премда је још у год. 1775. височајше изречено: да се поданици урбариално регулирати морају, опет од год. 1848.. кад је сирјеч властелинско-поданическом отношенију укинутом бившем новчано и лично као и десетка од строго сесијоналних земаља давање престало, — свеудиљ право с једне, с друге пак стране терети и дужности, по уговору помеђу странкама год. 1802. учињеном невредимо остало, пребивало и живило, питању далшег отношенија и относително урбариалног (ас(атепја на пут парнице отложеном и на сврху ову регулаторним парницама подигнутим бившим; и што је преко свега тога и то год. 1848., једино давању робије представшем, давање десетка наро· чито од шљива и винограда све до год. 1859. невредимо пребило и

постојало.

Ово је наравна посљедица постојеће норме била, по којој су — политично-административној власти само провизорно располагајућу моћ имајућој — сваколика урбариална подробна питања, како што се земље, која је чрез поданике уживана, тако и што се личних и реалних данодајанија тиче, у путу формално-урбариалнопарничном — који је од оног административног различан и у изреченејама својима независан био — претрести, извидити, изцрпити и пресудити имала. Само овако изречена пресуда и установљена наредба имала је решителну и обвезетелну силу. Судови су били власт права и одношенија урбариална расправљајућа и утврђујућа, она пак провизорно располагајућа.

По овом, као и по оном што обичај и живот с обе стране заведен и набљудаван најбоље својство и качество относителног права и у овом случају земље, коју прњаворци уживају, толкује и означава, имала би се преднаведена, прописаним путем нерешена питања, пре него што се манастири, једино још постојећег права —

„Архив“ св. Ш. 16