Arnauti i velike sile

117

‘општински одбор свога села и изјавила je, да би je тај Турчин натерао да мења веру, па да би спасла своју душу, она хоће да аостане мушко ; услед тога обукла je мушко одело, узела je од стрица свога оца и носила га je до смрти под именем Петар из Перлатаја. Друга једна арнаутска девојка Марчала из Ласе, волела je једнога младића, који je још y био заручен с другом. Кад су овога приморали да узме своју заручницу, да не би дошло до крвне освете, направила се и Марчала мушко и од тога доба звала се Џин. (Сиберц, стр. 147). Арнаути верују да je небо наклоњено заручницима и .да веридба одржава живот, с тога арнаутски оцеви заручују своју децу join у колевкама (стр. 231). Веридба се може покварити само ако девојка пред црквом изјави да xohe да постане мушко (Вирџен). Сваки други узрок за кварење веридбе изазива крвну освету. Чим се сазнало за веридбу, вереница не сме више видети ни свога вереника нити икога од његове родбине, нити сме и с ким од њих говорити (стр. 232). Кад je већ све готово за полазак сватова, девер (Влам) мора да украде две кашике, које су у осталом за то већ спремљене; али постоји још и обичај да младожењини сватови понесу из младине куће још погдешто : једну шољу, једну чашу итд. што he се после вратити (стр. 236). Местимице одлаже се црквено венчање до крштења првога детета. Мора бити да се овај наопаки обичај зато толико раширио међу Арнаутима, што они сматрају брак без деце као велику срамоту. То je тако важан разлог да je многа млада врло брзо после свадбе враћена родитељима само зато, што родбина младожегьина масли да има разлога веровати, да тај брак неће имати деце (стр. 240).