Arnauti i velike sile

169

један Бог зна. Лепа утеха за једнога доброг Аустријашш, као што сам ja, кад морам своју драгу децу зато да васпитавам да у своје време логину у Арбанији, или да их Арнаути убију.“ Ова два цитата, из једнога немачког аустријског листа и из писма једног од најбољих Аустријанаца, дају прилику да се дубоко загледа у унутрашње одношаје монархије. И Немци и Словени сматрају као несрећу за себе, као ствар сасвим немогућну, да жртвују своју крв за Арбанију. Па онда с каквим he то пуковима своје војске Ayстрнја да води рат противу Србије? Са чисто мађарским или с румунским? Ми на жалост не читано мађарске и румунске новине, али они који знају и те језике, уверавају нас, да би и ти пукови морали бити послати у Немачку да се бију с Французима и да he за то у замену доћи из Немачкога Царства пукови, који he ваљда хтети да се бију за продирање немачко на Истоку. Али било какому драго ! Било да су језуити или кратковиди државници, тек они су довели мирољубивога цара до тога, да под маском „појачанога мирнодопског стања“ нареди мобилизацију од читавог милиона свој их војника. Тек та je мера учинила да су се све Велике Силе европске у начелу сложиле, да створе нарочиту арнаутску државу, и тьихови амбасадори у Лондону већ раде на томе да обележе границе тој новој држави. Али то није лак задатак. Чак и један од претендената за будуЬи арбански престо, чак и кнез Г ика, вели у својој књизи („Арбанија и источно питање“ L’ Albanie et la question d’ Orient 1908, стр. 92): „Веома je тешко одредити тачне границе за Арбанију.“ Гастон Гравије с правом вели 65 ; Европа треба

65 L’Albanie et ses limites. Revue de Paris, од 1-or n 15-or јануара 1913, за ce одштампано, стр. 2.