Bitef

durch Wörter Angeborenes Großer Auftritt Fehlende Zahlen Rollenzitate Fürsprache Bestellungen Wortmacht Macht der Gebärde Erinnerung an die Welt I Einkaufsspiel Zusammengehörigkeit Prvokationen Hinauswerfspiel Besichtigungsspiel Hilflos durch Blicke Gebrochene Stimmung Verwirrung Hilfsleistungen Aufklärungen Erlösende Worte Bedeutungssuche Laßt die Lade klemmen lllusion Freiheit Erinnerung an die Welt II Ausweichspiele Schoßgefühle Die Stecknadel Unglaubliche Wahrheiten Gewohnheitsrechte Unterdrückung durch Worte Über Ordnungen Kategorien Hutvorstellung Beschämung Über Irrtümer Tropenkrimi Bedürfnisse Dialog über Arbeit Die Wette Wortbrüche Beziehungen Erinnerung an die Welt 111 Themensuche Verdoppelungen Abbrüche Unempfindlichkeit Auflösung. Naturalistisches Verhalten und Sprechen konnten die schwer darstellbaren Konfliktsituationen nicht deutlich machen. Eine stark gestische, überhöhte Darstellungsweise bot sich an: Sie schloß Identifizierungsversuche von vornherein aus und gab Möglichkeiten zu komödiantischen Etüden. Auch wurden so die einzelnen Figuren schärfer gezeichnet und ihre Widersprüchlichkeiten besser herausgearbeitet, Überraschende Umschwünge, plötzliche Haltungsänderungen, erstaunliche Konversationen und Einfälle erhielten dadurch den Charakter von Ausstellungsstücken und Zitaten, ohne daß die Darsteller deshalb erst »aus der Figur heraustreten mußten«. Bei unserer Konzeption gingen wir davon aus, daß sich die handelnden Personen aus einer Welt zurückgezogen hatten, deren Probleme sie nicht zu lösen imstande waren. Um Relationen herzustellen und ablesbar zu machen, mußten Welt und elfenbeinerner Turm sichtbar gemacht werden. Sosehr unsere Elfenbeinturmbewohner aber auch bemüht waren, sich einzuschläfern, wann immer sie in Bewegung gerieten und aus ihrem Weltfluchtsschlaf erwachten, spielten sie doch immer kleine Modelle durchaus weltlichen Verhaltens nach. Dies zu ermöglichen, sunchten wir nur solche Dekoration aus, die unbedingt nötig war, das Spiel unterstützte und sich nicht selbständig machte. (Conny Hannes Meyer)

neposredno

Danas se ne bi moglo reći da film, kao što je mislio Walter Benjamin, zbog svojih mogućnosti tehničkog reprodukovanja, ne može da predstavlja umetničko délo to bi se

još fnožda moglo odnositi na 1930. godinu dok danas stvarl stoje tako, da upravo ta mogućnost tehničkog reprodukovanja filmova stvara kod gledalaca moć iluzije višeg stepena, koju nalvna iluzija nekadašnjeg pozorišta ne može da postigne. Često se na primer buje kako ljudi izjavljuju: »da bi radije pošli u bioskop, razume se samo kad se prikazuje neki stvarno umetnički film, vredan da se vidi«, umesto što su prisustvovali jednoj dosadnoj pozorisnoj predstavi sa umetnickim pretenzijama. Filmovi Bergmana, Felinija ili Godara zamenjuju Ijudima oreol jednog Hamleta koga oni, što je sasvim razumljivo ne mogu, vise da podnesu. U tim filmovima, i to upravo zato što su dvodimenzionalni ti što poseduju moé reprodukcije, jos uvek se postavljaju pred gledaoce vellki životni problem) i to trodimenzionalno: izgleda, naime, da se formalna trodimenzionalnost nekog prosečnog pozorišta ne podudara sa trodimenzionalnošću jedne odredene tematike. Nasuprot tome, tehničke osobine bioskopskog platna pružaju mogućnost distanciranja i ostavljaju više prostora za sva velika pitanja. Postoje primeri koji govore o mogućnostima pozorišta da prikaže radnje, pokrete, reči (neposredno, nereprodukovano, sada), koje deluju na gledaoce samo zato, što se odigravaju upravo sada, a ne putem reprodukcije; ako bi svi ti pokreti ili akcije bili filmovani, oni bi doduše mogli dostići svoj uobičajeni umetnički ñivo, ali ne bi mogii stvoriti utisak neposrednosti i prostora. Gledao sam u Parizu pozorište lutaka iz Njujorka (»Bread and Puppet Theatre«) i uverio se, bez obzira na mogućnosti pozorišta, u značaj neposrednosti tizvodenja. Tradioionalna pozorišna dramaturgija, koja se služi samo pokretima i rečima namenjenim nekoj priai , ograničava se na akoiju, reči i zvučne efekte, a sve zajedno čini jedan pozorišni naöin prikazivanja: radnja se odigrava sama od sebe i reči govore same za sebe. Gledalac, koji u svakoj reči ¡ili pokretu tražl nekl tematskl smisao, koji očekuje priču, ostaje pregusten akciji. Dizanje ruke je priča. Zujanje je priča. Sedenje, ležanje, stajanje su priče. Jedna veoma napeta priča je udaranje čekićem po gvožđu. Svaka reč, svaki zvuk, svaki pokret su priče za sebe: one ne vode ničemu, jedino ostaju vldljive same po sebi. Na taj način, svaki element akcije na pozornici Je podvučen: svako ispoljavanje odigrava se upravo tog trenutka, nijedna akcija ne potlče logično )z predhodne akcije, nijedna manlfestacija ne znaöi ništa drugo već ono što Jeste. Nastaje neviđena istovremenost viđenja, disanja, izdvajanja. Prostor se pred ñama pretvara u Jednu pozorišnu celinu, koja nas dovodi u stanje krajnje napetosti i pažnje, sve dok cepanje lepljive trake, koju jedna od libnostl stavlja na sebe, prestaje da bude vidljivo samo spolja, već se odigrava I u samoj svesti gledalaca.

Ovaj uzbudljlvi doživljaj ne može da se dočara filmskom tehnikom: ovde pozorište i neposredno izvođenje imaju veće mogućnosti. Pozorište može da postigne viši umetnički ñivo i da iskoristl mehanizam gledanja. (Peter Handke)

kula od slonovače

Što se tice stvarnostl u kojoj živim, ja ne bih želeo da njene stvari nazivam pravlm ¡menima, želeo bih samo da one ne ostanu neshvaćene. Želeo bih da Jh učlnim jasnim pomoću metoda koji primenjujem. Iz tog razloga, ne volim nlkakvu fikciju, nikakvu prlču, jer metod kojim se siuži priča ¡II fantazlja nosi u sebl, po mom shvatanju, nešto suviše pitomo, suviše sređeno I idilično. Metod price za mene je prihvatljiv jedlno kao povratno negiranje: prlča radi Ismevanja same sebe. Normativno shvatanje književnosti obeležava, razume se, jednim određenim izrazom one, koji se ustručavaju da i dalje pišu price, koji tragaju za novim metodama prikazivanja sveta i isprobavaju ih u torn svetu. Za pristalice normativnog shvatanja književnosti oui su »stanovnici kula od slonovače«, »formalist!«, »estete«. Ja lično rado prihvatam da budem obeležen kao »stanovnik kule od slonovače«, pošto verujem da tragam za metodama i modelima književnosti, koji će već sutra (ili prekosutra) biti priznati kao realistički, i to u vreme kada se ni ti metodi neće više primenjivati, jer će oni u to doba postati samo prividno prirodni, kao što je sada fikcija, kao sredstvo za prikazivanje stvarnosti u književnosti, Još samo prividno prirodna. (Peter Handke)

Peter Handke, roden 1942. u Griffenu (Kärnten), danas živi u SaveznoJ Republic! Nemačkoj. 1966. Stršljenovi. Roman. Vređanje publike. Proroöanstvo. Samooptuživanje. Pozorišni komad. 1967. Torbar. Roman.