Bitef

se da će naići na razumevanje moja želja da ovde ne počnem da hvalim svoje pozorište. Ali kako to nije moje pozorište, već pozorište svih nas, dopustite da dodam i ovo: Vi ¡mate jedno od najlepših pozorišta sveta, imate pozorište koje je u tehničkom pogledu jedno od najopremljenijih na svetu, u materijalnom pogledu jedno od najstabilnijih i imate ma šta se govorilo jedan od najboljih ansambala sveta. Mislim da ovim mogu da zaključim moj pokušaj da odredim današnji položaj Burgtheatera. Čemu bi trebalo težiti? Na početku novog razdoblja ove kuće, bógate tradieijom, treba se truditi, razume se kao i uvek, da se sačuva sve što vredi sačuvati. Ali, vise negó ¡kada ranije, treba se truditi da se osvoji novo. i , ; Sve planove, sve zamisl) sledeéih godina nosiće obeležje ovog mog umetničkog verovanja koje znam da dele 'i moji saradnici. Pozorište, kako ga ja vidim, treba da bude tvorac humanizma. Kao i svaka druga umetnost I pozorište postoji samo ako je sastavni deo ukupne Ijudske egzistencije. Pozorište, čini mi se, treba da postoj) samo ako je deo našeg života, odraz tog života, odraz našeg sveta. 1 zato pozorište treba da bude mesto gde viada istina. iz ovoga zahteva proizilazi i ceo program. Pozorište treba svet da prlkaže lepim tamo gde jeste lep, ružnim gde jeste ružan kako bi i tamo postao lepši. Ja pozorište smatram moralnom institucijom. Ali nikako institucijom lažnog morala, gde se prikazuje moral kakav vise tie postoji, a gde odnosima koji su postal! normalni i sa_m¡ po sebi razumljivi nema mesta. Za sve što stvarno postoji u životu čoveka, za sve što je istina, za sve to u pozoriátu mora da bude mesta. I ni za šta drugo. Za zabavu najrazlifiitije vrste brinu masovni mediji. Neka pozorište umesto mesta za zabavu postane mesto razmišljanja. Savremenom svetu je stalo da čoveka razonodi, Pozorište može čoveku da pomogne da ponovo nade sebe i Ijude oko sebe. Pozorište ne treba da služi dnevnoj politici, ni zabavi, ni bilo čemu drugome, veé samo čoveku, a njemu može da služi samo istinom. istinu ostvariti u pozorištu moguće je samo ako se koriste umetnička sredstva pozorišta. Deklamatorski Schiller je laž. Idilični Schnitzler je laž. Naivni Nestroy je laž. Sledeći potrebu za Istinom naići ćemo ne samo na ono što se mora činiti, već i ono što se mora izbeéi; razi ¡cita pomodna pozorišna skretanja. U pozorištu kakvo želimo, nema mesta zloupotrebi, nasilnom nametanju svog mišljenja kako bi gledaoca primorali da razmišlja na naš način. Zato kod nas nema mesta rediteIjima koji se dramskim tekstom služe samo kao povodom da sebe stave u središte zbivanja. Sve snage éemo usredsrediti da ovladamo pozorisnim sredstvima kojima jos nismo ovladali, da ih naučimo kako bismo uspeli u naáem traganju za istinom. Dobro ekspresionističko pozorište može se ostvariti samo odgovarajuéim ekspresionističkim izražajnim sredstvima. Mi to ne umemo ali ćemo nauöiti. Epsko pozorište je razumljivo samo ako se koriste sredstva epskog teatra, Samo neko-

lioina nas to zna ali je znatan broj onih koji to mogu naučiti. Iz predstave u predstavu biće sve uočljivije, u izvodenju svakog delà sve prisutnije, da je dugim radom stvoren jedan ansambl, ali ne takav koji sve može i sve ume takvog nema, već kao što velike operske kuće imaju svoj Mocart-ansambl, ili Verdi i Vagner-ansambl tako će, nadajmo se u skoroj budućnosti i u velikom ansamblu Burgtheatera stasati grupe glumaca koje će potpuno razliöitim sredstvima umeti da igraju Sekspira, Silera, Brehta i Sniclera. Završnu reč upućujem ansamblu. Za slavu Burgtheatera oduvek je bio zaslužan ansambl. Dakle, slavu ne dugujemo brižljivo negovanoj literatura, ni stilskoj osobenosti, kao neka druga pozorišta već glumcima. Mnogo hvaljeni i cesto osporavani »magi Burgtheatra« uvek su pronosil) svetom slavu svog pozorišta. Oni su uvek iznova dokazivali svoju visoku vrednost, i to kao što znamo, pretežno u delima koja ne možemo smatrati kulturnim blagom našeg sveta, već u delima osrednje književne vrednosti. Zašto onda ti isti glumci kada se budu odrekli bezvrednih delà ne bi postizali iste, pa i veće rezultate i značaj Burgtheatra ne samo održali već 1 uveóali. Glumci će u veéoj meri no do «ada biti nosioci nastojanja da dođemo do elija. Posto su naši zahtevi za stilskom raznolikošću, za autentičnošću postal) stroži moramo i poiitiiku vodenja ansambla usaglasiti sa ovim zahtevima. Znači, necemo iói samo za tim da poznatim imenima uvećamo ansambl, veó ćemo pre svega uloziti veliki trud da glumci, čianovi ansambla, razviju svoje sklonosti i da ostvare visoki domet u izvodenju. Tek posle toga ćemo, bnižljivo vršeći izbor, angažovati nove glumce. Kada se ovako shvati rukovođenje ansamblom onda se razume da i angažovnje reditelja mora da počiva na istim principima. Reditelji ce 'biti obavezni da, u okviru svojih moguénosti, verno protumače dramsko délo, da utiču na izgradnju stila igre ansambla ) da se, ukoliko se pokaže da je njihov rad bio koristan za pozorište, trajnije vežu za kuću. Mislim da ovakav program primorava pozorište da stalno odmerava svoje snage, a publici pruža priliku da ocenjuje naša dostignuća imajući u vidu cilj koji smo sebi odred'ili. Ovaj plan i njegovo ostvarenje tokom sledećih godina biće vođeno ovom idejom i na vama je da ocenjujete svaki naš poduhvat kao korak na putu koji sam upravo pokušao da skiciram. (Gerhard Klingenberg)

gerhard klingenberg

1948 Abschluß Konservatorium der Stadt Wien Statist am Burgtheater Wien 1947 Schauspieler und Regisseur Burgenländische Landesbühne Eisenstadt 1947 bis 1949 Stadttheater Klagenfurt 1948 bis 1953 Oberspielleiter Stadttheater St. Pölten 1953 bis 1956 Schauspieler und Regisseur Landestheater Innsbruck 1956 bis 1961 Berliner Ensemble DEFA Berlin Seit 1961 Regisseur für ARD, ZDF, OR.F Ständiger Regisseur Burgtheater Wien; Deutsches Schauspielhaus Flamburg: Münchner Kammerspiele u.a. Jetzige Position: Ab 1. September 1971 Direktor des Burgtheaters Wien Regie-Seminar am Institut für Theaterwissenschaft der Universität Wien IN DER SACHE I. ROBERT OPPENHEIMER 1964 DAG-Fernsehpreis; 1964 Fernsehpreis der Deutschen Akademie der ddarstellenden Künste: 1964 Kritikerpreis beim Internationalen FernsehFestival Prag

der weg

Ich plädiere für einen österreichischen Weg! Ich bin der Meinung, daß unser Weg - der österreichische Weg des Theaters —• der sein muß, sich auf die individuelle menschliche Existenz zu konzentreren, auf die Verhaltensweise, auf die Empfindungsfähigkeit, auf die Denkfähigkeit des einzelnen. Denn wenn das Theater überhaupt außer einem Kunstwert einen moralischen, ethischen, humanistischen und vor allem einen humanen Wert haben sollte, dann kann es diese Werte, an die ich glaube, nur dadurch beweisen, daß es den Menschen zum Mittelpunkt seines Interesses macht. Auf diesem Weg des Theaters muß alles getan werden, um nachdenklich zu machen, um überhaupt denken zu machen und dadurch reflektieren zu können, und es darf nichts getan werden, Gedanken in bestimmte Richtungen zu lenken, zu programmieren und dadurch Einsichten zu verhindern. (Gerhard Klingenberg)

26