Bitef

Zar nije to Shango koji pleše? A kad podrhtavaju doboši »dundun« Zar nije to Shango koji píese? Shango se obesio, Shango se obesio, O neka ne bude rečeno da se Shango obesio na Kosou. Shangovi prijatelji okupili su narod. Izjavili su, da Shango u stvari nije mrtav. Ako mu se oda dužno poštovanje, još uvek će moéi da im pomogne iz svog nebeskog prebivališta. Jer, na vest o njegovoj smrti, u gradu su izbili neredi i nastupila pometnja. Na kraju, Shangov glas im odgovara s neba: Ako mi ukažete dužno poštovanje

Učiniću za vas Ono što sam ucinio za kralja naroda Ara, Koji je srećan. Učiniću za vas Ono što sam ucinio za kralja naroda Ijero, Koji je bogat. Učiniću za vas Ono što sam ucinio za kralja naroda Ilia,

Koji ima mir. Na taj naöin, patnje i tragična smrt Shangoa, podigli su ga na stepen božanstva, a komad se završava poslednjim odavanjem počasti, koju narod ukazuje svom božanskom kralju:

Kabiyesi o! To to to to fuuun! Piamen u tvojim očima, Piamen u tvojim ustima, Piamen na krovovima! Jastreb se vinuo u nebo I vratio u svoje gnezdo. Drvo banane je dotrajalo Ali je rodi Io nove plodove. Govorićeš nam Kroz zvuke »bata« doboša. Igraćeš za nas Uz zvuke »dundun« doboša Dve stotine usijanih žiški Moraju da padnu u piamen. Jedna hi Ijada ratnika Mora da umre. Dve stotine zvezda moraju se pokloniti suncu. Kabiyesi o! Kralj se nije obesio!

Komad traje više od jednog časa, a za to vreme razleže se iznad pozornice užasna grmljavina. Ladipo, koji lično igra kralja Shangoa, stvorio je jednu veliku i živu lienosi, koja će ostati nezaboravna u nigerijskom pozorištu. Najznačajnija stvar za pozorište Duro Ladipo jeste, nesumljivo, siroki odziv gledalaca. Ladipo je naišao na oduševljeni auditorijum, kako u evropskim prestonicama, tako i u malim nigerijskim selima. OBA KOSO-u su odavali priznanje najiskusniji muzički kritičari Berlina, istovremeno sa sveštenicima i poklonicima božanskog kralja Shangoa, čiji se hramovi i danas mogu naéi u Ladipovom rodnom Oshogbou. Izvan granica Nigerije, komad je prikazivan u sledeóim mestima:

1964. u Zapadnoj Nemačkoj na Berlinskom festivalu 1965. na umetničkom festivalu Zajednice britanskih naroda u Londonu. Pored toga, sa OBA KOSO-m Duro Ladipo je obišao sledeće zemlje i gradove: Belgiju,

Holandiju, Nemačku, Austriju, Brisel, Minhen, Beč i Salcburg. 1963. komad dobija nigerijsku nagradu za umetnost. 1965. Duro Ladipo postaje počasni clan ORDENA NIGERIJE. To je nigerijsko nacionalno odiikovanje, koje se dodeljuje zaslužnim licima. 1973. pozorište Duro Ladipo sa izuzetnim uspehom učestvuje na festivalu »Nancy World Theatre« u Francuskoj.

kralj visi obešen

Gledajući i slušajući Nigerijsku operu na Festivalu umetnosti Britanske zajednice nanoda, beli režiser je izražavao svoje divljenje. To je nešto čemu Evropa jednostavno nije dorasla. Jedan primer takve opere je Oba-Koso (Kralj ne visi obešen) . U ovom delu su nekog srednjovekovnog Crnog cara toliko ožalostile nesuglasice generala i džangrizavih politicara, da on sebe zadavljuje, odlazi pravo na nebo i odatle posmatra svoj narod, i ponekad mu govori tenorom ili ga zastrašuje grmljavinom. U tehničkom pogledu, partitura je jednostavna. U parteru nema orkestra sa sedamdeset instrumenata veé sa-

mo četiri ili pet virtuoznih dobošara koji sede sa egzotičnim dobošima u krilu gledališta. Ivica jednog od doboša optočena je zvonicima. Vokalne uloge nisu napisane; ništa osim jednostavnih govornih melodija za soliste ili usklađene grupe. Karakteristično Je da se bubnjanje i pevanje kreóe poput mehanizma u casovniku; precizno se ukopčavajući u izvrsnu mimiku, komičnu igru lica, isprekidani dijalog i eksploziju stilizovanog ¡granja i sve to bez dirigenta. U našim pozorištima nema ni pomena o takvim kolektivnim ostvarenjima. Al i mi nemamo ni jednog Duro Ladipoa, čoveka koji pise operu, izvodi je, režira je, i u njoj igra glavnu ulogu, kao neki andeo. Londonska kritika, koja je prikazala čitalačkoj publici OBA-KOSO, kao, na primer. OBSERVER od 1. oktobra 1965, pojma nije ¡mala da ova izvanredno profesionalna grupa postoji svega nekoliko godina. Ta je grupa u stvari formirana kao deo kluba Mbari Mbayo, u Oshogbou, Zapadna Nigerija, blagodareói uglavnom inicijativi Susanne Wenger, Ulli Beiera i samog Duro Ladipoa. Aktivnost ovog kluba Jasno se razgranala. Izmedu ostalog, on upravlja jednom umetničkom galerijom i Muzejom savremene africke umetnosti. Rezultati njegovih artističkih na-

pora prikazani su već u Berlinu, Amsterdamu, Pragu i Jerusalimu. Duro Ladipo je 1962. godine potstakao obrazovanje profesionales pozorišne grupe. On je veó pre toga bio muzičar i godinama se bavio tim poslom. Ladipo se rodio 18. decembra 1931. godine u Oshogbou, Zapadna Nigerija. Njegovo formalno obrazovanje vrlo je ograničeno: posto je završio osnovnu školu, odmah se odao učiteljskom pozivu. Godinama je radio kao ucitelj osnovne škole. On je, medutim, uvek pokazivao veiiko interesovanje za muziku i glumu. Sve njegove ranije kompozicije pisane su uglavnom za potrebe crkve, jermu je otac bio veroučiteij anglikanske crkve. Pokušaji upravljeni ka afrikanizaciji nigerijske crkvene muzike doveli su Ladipoa u sukob sa crkvenim vlastima koje su se protivile upotrebi doboša u njegovoj Uskršnjoj kantati. Iz toga je Ladipo uskoro izvukao potrebne konsekvence; počeo je, naime, da izvodi svoju Uskršnju i Božićnu muziku po školama i gradskim dvoranama, To ga je, prirodno, odvelo u Yoruba pozorište. Tu je on mogao da radi na osnovu vrlo mlade tradicije koja je dala formu muzičke drame i dobiia ime »Narodna Yoruba opera«. U toku poslednjih dvadeset godina tu su formu razvijali Hubert Ogunde, E. K. Ogunmola i drugi. Socijalne satire su obično najbolja déla u torn žanru. Muzika se izvodi iz himni Yoruba crkve, s jedne strane, is druge, iz popúlame muzike za igru visokog društva. Kvalitet ovih pozorišnih ¡gara ogleda se vise u čarobnom i živom izvodenju nego u suptilnostima teksta i zapletima kompozicije.