Bitef

Revolucionarnog komiteta planete Andromeda, Intergalaksije 21. Objavite svoju smrt. Ovo je za nas jedina mogućnost da za nju saznamo, kako bismo mogli da dođemo i da vas osiobodimo od poslednjih, neminovnih i najgorih oblika izrabljivanja i smrti ... Morate iskoristiti sve mogućnosti agresivnog kapitalističkog masovnog medija. Objavìte vreme i mesto predstojeće smrti u novinama, preko radija i televizije. Objavite preko plakata i letaka. Na osnovu vaših informacija, Revolucionarni komitet Intergalaksije 21 doneće svoju odluku ... U čijem telu nema više života, i tako prividno ~. Morate umreti svesno i vedrò, disciplinovano i u slobodi.,. Problem da se dođe do novog tela ... Kada zauvek zaboravite na svoju ličnu i patološku smrt... Ne, nema u tome nikakvog okultizma i nikakve magije, nikakve opskurne nauke ili пеке prikrivene tajne, nikakve neobjavljene istine ... Nema potrebe da se prihvata masovna smrt koju mehanički sprovode i aranžiraju zdravstvene ustanove kraj. Ovde Ulrike Meinhof. Govorim u ime Revolucionarnog komiteta Intergalaksije 21, Vi morate da najavite svoj život, jer óe samo tako i vaia smrt bili svima poznata. Kraj... Kada delovi ove poruke počnu da se ponavljaju, čovek nepokretnog lica navlači čarape i cipele, onaj drugi svoj beli žaket, a čovek sa tamnim naočarima jede neito iz tanjira na stolu. Muikarci podižu duieke i izvlače iz jedne rupe u podu gramofon i mali kofer. Čovek nepokretnog lica vadi iz kofera čekić, motku i revolver i dodaje to oružje muikarcima. Poruka iz svemira je zavriena, a zamenjuje je emisija muzike. Četvoro prisutnih miluju jedan drugog po zadnjici. Čovek sa tamnim naočarima otvara mali prozor nad podijumom i izbacuje kroz njega kofer. Kreée prema publici, zgrabi jedno dete (Galus Halàsz), izbacuje i njega, a onda se i sâm provlači. Čovek u belom žaketu menja stanicu na radiju i nestaje ispod stola. Koristeći zapaljenu cigaretu, pravi rupe u papirnom stolnjaku kojim je sto prekriven. Rupe su raspoređene u znaku Velikog Medveda. Čovek nepokretno lica prikriva volan kućne haljine »tehničarke« za pod. Zagrljeni, oni igraju. Čovek kleči pred njom, a ona ga obavlja u svoju kućnu haljinu, udeva konac u iglu i uiiva i sebe, zajedno sa njim, u kućnu haljinu. Sve ito se od nje vidi, to je njena kosa. Čovek риса iz revolvera i ona pada na pod. On se izvlači ispod nje i navija gramofon, koji ikripavo svira »Drvo obeienog«. Ide oko stola i udiie dim cigarete koja viri kroz stolnjak. Vrata od požarnog stepeniita sama se otvaraju i u hol prodire jaka svetlost spolja. Neka strana osofaa (Anna Koôs) ulazi unutra. Ona nosi srebrnu haljinu sa nadraženim penisom, koji odstoji ispod njenog tmdničkog trbuha; srebrni mantil prebacen je preko njenih ramena. Rukom u rukavici ona smrvi

zapaljenu sijalicu, dok se ispod stola, koji sada gori, izvlači čovek u belom žaketu. Ta strana osoba zaustavlja gramofon, prekriva cvećem lei »tehničarke«, kleči pored nje i Ijulja njenu glavu u svom krilu. Svetlost se gasi. Tišina, a zatim se čuju koraci na stepenicama. Muzika svira. Čovek koji puši izlazi na izlaz za slučaj požara. Publika napušta dvoranu, dok se zvuci muzike postepeno stišavaju.

2. »Care va poruka« Gledaoci sede u prizemnoj prostoriji sa stepenastim redovima sediita, odkale se vidi 23. zapadna ulica. Pred njima je televizijski monitor, iza njega okrugli sto i dve stolice. S leve strane su staklena vrata koja vode na ulicu; joi iedna vrata u desnom zidu, na koja ulazi publika, vode ka stepeniitu i ka glavnom ulazu. Bočni zidovi i tavanica prevučeni su folijom, a usred gledalaca stoji filmska kamera. Čovek sa tamnim naočarima je u ulozi najavljivača. Crno-beli film počinje jednom stvarnom reklamom Crazy Eddija, koji prodaje televizore, radio-i stereo-uredaje. Film se projektuje na beloj zavesi. Umesto reklamnih ilagera Crazy Eddija, čuje se glas (Larry Solomon), koji poviienim tonom čita Kafkinu »Carevu poruku«. Car tebi tako glasi poruka jednom od mnogih bednih podanika, siéuinom stvorenju koje ispred carevog Sunca beži u beskrajnu daljinu, upravo tebi, sa svog samrtničkog odra, upućuje ovu poruku. Gfasniku je naredio da klekne pored njegovog kreveta i, iapćući mu na uvo, saopitio poruku; do nje mu je toliko bilo stalo da je zatražio da mu se na uvo ponevi. Klimnuvši glavom, potvrdio je tačnost poruke. I pred svima koji su prisustvovali njegovom umiranju, pred svima velikanima njegove države, pred svima njima poslao je glasnika. I glasnik, izdržljiv i snažan čovek, smesta je krenuo: pružajući čas jednu, čas drugu гики, probijao je sebi put; ako je nailazio na otpor, pokazivao bi na svoje grudi sa znakom Sunca; kao niko pre njega, probijao se lako napred. Ali, gomila je bila tako velika, a prostorijama kao da nije bilo kraja. Kad bi se otvorio prolaz, on bi rado poleteo i ti bi mogao da čuješ njegovo tiho kucanje na svojim vratima. Umesto toga koliko je uzaludan bio njegov trud stalno bi se morao probijati kroz unutrašnje dvorane dvorca i nikada ih ne bi mogao savladati; čak i kad bi и tome uspeo, ništa time ne bi bilo dobijeno; niz stepenište morao bi da se bori, i da je uspeo и tome, ništa time ne bi dobio; kroz dvorište je trebalo proci, a posle dvorišta i kroz drugi dvorac koji ih okružuje; i ponovo stepeništa, i ponovo dvorišta; i opet jedan dvorac; i tako sve dalje, stoleéima dugo; ako bi se, uprkos svemu i probio do izlazne kapije sto se nikada, nikada ne može dogoditi naišao bi na vladinu rezidenciju, središte sveta. Niko nije mogao da prodre ovamo, pa бак ni sa porukom samrtnika. Ti, pak,